FEJSBUK PISAČI, OMRAŽENI I OBOŽAVANI
Autor: Jelena Milenković
Dobar dan, ja sam jedna od tih Fejsbuk pisača. Imam svoj zid, svoju stranicu, svoju knjigu. U proseku, 300 lajkova po tekstu. Nekoliko tekstova, i sa po više hiljada. Bilo je o meni i ovakvih naslova po portalima:
http://www.ozon.rs/vesti/2016/odusevila-zene-na-internetu-toliko-da-je-svi-prepisuju/
Sve ono što je trend hejtovati, potcenjivati, pljuvati po inboksima a smeškati se javno: uživo ili zidno. ¬I¬? I ništa. Ništa nije tako kako izgleda. Znam da je predrasude teško razbiti, i nemam nameru da to činim. Ako iko i pročita šta imam da kažem, neće promeniti svoje mišljenje. Ali će možda razumeti da je najlakše uperiti prstom i naći razlog da se neko prozove. Zato što piše po Fejsbuku? Zato što to neko čita?! Glupo, al' je tako.
Zapravo, što se društvenih mreža tiče, ja sam tviteraš. Volim kako je osmišljen način komunikacije sa samim sobom, interakcija s drugima, kratkoća misli. Fejsbuk profil imam dugo i nije mi služio ničemu osim da razmenjujem vedrinu sa ljudima sa kojima to radim i uživo. Na preporuku drugara, nekadašnjeg kolege novinara, počela sam da Fejsbuk platformu koristim za pisanje tekstova i kratkih priča. „Kad ti misliš da napišeš nešto ozbiljno, pa da objaviš?“ „Nikad!“ „Zašto?!“ „Ma, ko bi to čitao? Ja sam jebeni filozof, metaforičar, crnjak. Meni je pisanje način komunikacije sa sobom, ne umem ja to za široke narodne mase.“ (Ovde ću izostaviti par dobronamernih psovki, kao odgovor na moju opasku.) „Ništa, hajde da napravimo eksperiment! Stavi Fejsbuk profil na public i piši jedno par meseci. Šta god ti padne na pamet. Što me gledaš tako, nemoj da si koza bez trunke samopouzdanja, na fejsbuku je mnogo ljudi, to ti je najbolji način da proveriš.“ „Šta?“ „Interakciju. Da vidiš hoće li se čitati to što pišeš. Jebiga, nemoguće da smo svi mi ludi, pa te teramo godinama da sjašeš sa idiotske samokritke.“ ( „svi“ su zapravo njih petnaestak koji su znali i čitali nešto od mojih pisanija ). Poslušah drugara, pisah po Fejsbuku par meseci, na svoj način i svojim jezikom. Ne baš onako kako umem i želim, više baveći se licemernim i bezveznim pojavama u društvu, predrasudama i svuda prisutnoj foliraži. Da, interakcija se dogodila. Da, čitaju me ljudi. Na hiljade. Više nego što je uopšte zamislivo za nekog ko uglavnom „bije posred rogova“. Ali ne, nikad nikog, i brojevima ako treba: NIKAD NIKOG nisam navodila da čita to što ja pišem. Nikad nikom nisam preporučila sebe, nikad nikog nisam molila za lajk ili šer. Niti ću. Šta mi je to donelo? Lajkovi i šerovi sami po sebi, ne znače ništa. Znače ljudi koji stoje iza njih. Donelo mi je desetak zlata vrednih poznanstava. Fenomenalne ljude koje verovatno ne bih imala prilike da upoznam na drugačiji način. Donelo mi je mogućnost da objavim roman, onakav kakav ja želim, filozofski, metaforičan, sa dozom crnjaštva i ironije. Donelo je česte poruke od nepoznatih ljudi u kojima kažu da im je neki od mojih tekstova u presudnom trenutku pomogao. Neprocenjivo!
Šta je druga strana medalje? Sledeće: pakost. Smeškanje u facu, bljuvotine iza leđa. Posledica onog jadnog „što ona, a ne ja?“ Svašta sam čula o sebi, najčešće ne samo netačno nego i glupo, neargumentovano, prepuno ličnog animoziteta. Od ljudi koje ne poznajem i koji ne poznaju mene al' daju sebi za pravo da su skoro pa ubeđeni u svoju veličinu u odnosu na moju malenkost. Samo neki detalji: pišem „svinjski“, petparačke priče, „uvlačim se čitaocima“, umislila sam da sam neka riba, da sam naj ovo ili naj ono. Uobražena sam, slaba sam, teška sam, „nikad se ne bi sa mnom družio/la“ uživo, patetična sam, sujetna sam, opet sam sujetna, seljanka sam... Hoćete još? Dešavalo se da mi se u oči kaže kako me je, između ostalih, pljuvao i neko koga izuzetno poštujem i nikad ništa loše nisam ni pomislila a kamo li rekla o njemu. Da sam ljubomorna na tuđe uspehe. Da me poznanici izbegavaju, ubeđeni da sam sad „uobražena“. S druge strane, da me neki drugi mnogo bolje „poznaju“ nego što je to tačno, pa daju sebi za pravo da prepričavaju detalje iz moje mladosti nepoznatim ljudima po Fejsbuku. Da me procenjuju, potcenjuju, precenjuju, izmišljaju, pokušavaju da posvađaju sa prijateljima. Da se grupišu, pa navale sa vrlo očigledno smišljenim napadom komentarima na XY tekst, samo zato što im se ne dopada tema, način ili lično ja. Mislite da je to lako? Nije. Mislite da ne zaboli, da se ne pusti i koja suza, da se ne razočara u ljude, život, sebe, sve? U zabludi ste. Ima ovde i mnogo čitanijih od mene, koji su prolazili i prolaze kroz isto. Ja znam one najbolje jer me samo takvi i zanimaju. Od njih sam naučila da treba da me baš zabole lakat ko šta misli, radi ili priča o meni. Malo mi je duže trebalo. Stoput sam sa zapitala koj ću klinac više po tom Fejsbuku? Stoput sam bila na granici da kliknem na deactivate facebook, umorna i tužna zbog neshvatljive potrebe da se od mene brane ljudi koje ne napadam. Da me valjaju po sopstvenom blatu, samo zato što im se ne sviđa kako pišem, a niko ih ne tera da čitaju. Ili im se ne sviđam ja a niko ih ne sprečava da me blokiraju. Stoput sam uhvatila sebe da se pravdam, ističući da sam po struci specijalista inženjer elektrotehnike i računarstva, ne pisac. Stoput nisam bila u pravu.
Imam svoj deo besplatnog sajber prostora, svoju tastaturu, svoj mozak i svoj talenat. Imam 3 531 prijatelja, 6 675 pratilaca na profilu, 8 814 na stranici i 15 061 na tviter profilu. I? I ništa. To je moja stvar. Možda meni to ne plaća struju i hleb, ali ne oduzima ni onima kojim zbog toga smetam ja. Znam da mi niko neće verovati ako kažem da te cifre prijaju ali i da ih nema, ja bih pisala. Isto ono što pišem i sada.
Šta još imam? Porodicu, prijatelje, posao i lep život. Onih desetak fenomenalnih ljudi, sad već prijatelja. I skoro pa svakodnevene poruke da sam nekome svojom rečju ulepšala bar par minuta dana. Imam drugara po čijem sam savetu počela da pišem na Fejsbuku i njegovo: ,,Šta sam ti rekao, bre? U tebe više verujem ja nego ti sama!“
Kad sledeći put krenete u podsmevanje, donošenje pogrešnih i preuranjenih zaključaka, lupetanju po inboksima, ogovaranju i izmišljanju, potcenjivanju i podmetanjima, zapitajte se: imate li i vi sve to? Ako imate, što onda uopšte obraćate pažnju na jadne, sujetne i nebitne Fejsbuk pisače? I manite me fora: „ja to i ne želim, baš je bljak, svako danas piše, i ja pišem al' ne objavljujem, baš je fuj“. Da stvarno pišete, znali biste da je to ogromna lična strast, predivna igra, lepota poimanja sveta i pretakanja njegovih ushita i ludila rečima u sopstveni okvir. Da stvarno pišete, bilo bi vam važno da li iko to vaše pisanje prepoznaje. Nije u pitanju sujeta nego logična potreba da se podeli sa drugima ono najlepše što se ima.
