Dance Me To The End of Love
Autor: Zoran Plećević
To veče je bilo posebno, mirisalo je na leto, na lipe, na mirise mladih devojaka, ali nije to nagoveštavalo posebnost. Svako veče je tako mirisalo, devojke su bile tu, lipe su bile ispred, svi smo stajali ili sedeli uobičajeno, kao i svako drugo veče. Čak i tema o kojoj smo raspravljali je bila uobičajena: kako da oteramo klince iz kafića, a da zadržimo klinke?
Baš tada se pojavila ta klinka u pocepanim farmericama, kariranoj košulji i pitala me da li mogu da pustim Dance Me to the End of Love od Koena. Pitala je to sasvim pristojno, pristojno je i stajala mada bi se o pristojnosti nezakopčanih dugmića na njenoj košulji moglo raspravljati. Ja ne, ali neko ko je zaludan, svakako
Persirala mi je.
Gledao sam u njene lepe zelene okice i razmišljao.
Ona je strpljivo čekala da se setim i gledala me tim lepim okicama i nezakopčanim dugmićima.
Imala je osamnaest godina, ako nije slagala, tamo, na ulazu. Ja, četrdeset i preko, nekoliko. Čitav jedan vek je namrgođeno stajao između nas.
Nije znala da sam muzička neznalica, da nemam pojma šta me pita i da uopšte ne razmišljam o tome, o pesmi, o tome što me pita. Mučio me je taj namrgođeni vek koji se isprečio u mojoj glavi, okovao u najteže lance i da uprkos tome što duže gledam u te zelene okice, beskraj koji se slutio iza njih i da razmišljam o dubini koja se krila iza nepristojnosti dugmića na njenoj košulji.
Nisam imao kud, nemam tu pesmu, rekao sam joj dok sam vraćao pogled od dugmića nazad, do okica.
Bilo mi je krivo što nisam smislio ništa pametnije i što nisam duže oklevao.
A ko bi mogao da smisli bilo šta dok ona tako trepće i gleda tim prelepim okicama?
Klimnula je glavom i otišla, izgubila se u gužvi, a mi smo nastavili da pijemo pivo i da raspravljamo kako da najurimo klince.
Kasnije. Posle ko zna koje ture i ko zna koje pesme sa zvučnika se začuo Koenov glas i pevušio je baš o tome, o plesu do njene lepote uz violinu u plamenu. Što mu je to trebalo nikada neću saznati, a tada nisam čak ni neku naročitu pažnju obratio na to. Činilo se da smo blizu rešenja u našoj raspravi, a trebalo je natočiti još jednu turu.
Oštrim korakom, koliko je to bilo moguće između stolova došla je ponovo, sa očima skupljenim u prorez i nije bilo moguće videti zelenilo u njima. Zatražila je najveću čašu piva i prezrivo me gledala. Stavio sam čašu pred nju i dok se pena lagano prelivala preko ivice pitao sam je na koga je toliko ljuta.
Na Vas.
Zašto na mene?
Lagali ste. Rekli ste da nemate tu pesmu.
Tek tada mi je do ušiju dopreo glas koji je pevao o Vavilonu i teška srca sam morao da joj priznam da sam muzička neznalica. Trebale su mi reči, birao sam ih u neprilici u kojoj sam se našao, a to je bilo teško u buci oko nas, violine u plamenu i njene lepote. U panici koja me je obuzela pozvao sam je iza šanka, u magacin.
Obišla je stub, otključao sam joj vrata i ušla je. Stajali smo, pokazivao sam rukom u pravcu vrata dok su nas sve bitange za šankom gledale. Svi su znali da imam krevet iza tih vrata i nisu prestajali da nas prate pogledom dok ih nismo zatvorili za nama, sakrili se od svedoka, na sigurnom.
I ona je to odmah primetila, možda je moja panika prešla u nju i dok ju je obuzimala morala je da kaže. Ipak, to je nije sprečilo da uđe.
Seli smo, naravno, na krevet i objasnio sam joj da sam ja jedna muzička neznalica, da nemam pojma kako se koja pesma zove, ko koju pesmu peva. Da mi prijatelji režu diskove, donose i da ih ja samo puštam. Onaj namrgođeni vek je ljutito otišao negde, možda u noć, pod lipu, da popuši cigaretu, da se smiri. Možda u neku drugu glavu.
Kratko smo se zadržali, pola sata, možda malčice duže, ali sam uspeo da joj objasnim. Sve.
Odljutila se.
To mi je iskreno rekla dok smo izlazili.
Hvala ti što si pustio moju pesmu, rekla je pre nego što sam otključao vrata i osmehnula se dok je odlazila do svog društva.
