Penzija, kupljena diploma, burek i Aristotel
Autor: Miljan Paunović
Bajke o boljoj budućnosti nam ne fale, iz dana u dan stižu iz poznatih radionica. Mladi nemaju potrebe da brinu, sve dok im budućnost rešavaju pojedinci koji su pred penzijom ili su u istoj, a da se pritom ranije nisu pokazali kao neki “graditelji” budućnosti. Da jesu, mi danas ne bismo bili tu gde smo.
S obzirom da se naš portal ne bavi političkim temama, a ja kao politikolog moram malo da se osvrnem na realnost političkog sistema u Srbiji (urednice glavna, dozvoli mi!), primetio sam jednu zanimljivu, hajde da ublažim i kažem sociološku pojavu. Radi se o sukobu između rada i penzija, odnosno o tome da ljudi koji bi trebalo da odu u penziju ili su u istoj, ne svi, pokušavaju da svojim neznanjem upropaste i to malo što je ostalo od naših života i uporno se bave politikom kroz ministarstva ili javna preduzeća. Oni ne puštaju fotelju i hiljadama evra merljivu platu, ni po koju cenu.
Da se razumemo, nemam ništa protiv ljudi koji rade i nakon odlaska u mirovinu, odnosno penziju. To je potpuno ok, jer kažu da rad produžava život, (mislim na rad od osam sati, bez mobinga i „plate” od 100 do 250 evra) jača vijuge i čini nas pozitivnijim.
Ali sam protiv kada čujem da smo lenji, da treba da radimo 16 sati dnevno, (da počnemo sa 15 godina života), i da ne treba da biramo poslove, već radi šta stigneš! Je li? Hipotetički, niste kupili fakultetsku diplomu, roditelji su vam bankrotirali dok su vas školovali, pa sada se očekuje od vas da radite u na primer pekari, za 200 evra sa tri dana pauze mesečno?
I dok se nadate, meseći testo, da ćete na nekom konkursu baš Vi dobiti radno mesto u struci, pojedini nisu ni čuli za konkurse, a ne rade skoro ništa, osim što obećavaju da ćete baš Vi živeti bolje i raditi u struci za par godina? Pritom, za razliku od pomenutih (penzionera) sa platom od par hiljada evra, baš Vi koji stavljate sir u burek a diplomirani ste “nešto”, nećete ni dočekati penziju!
Obrni-okreni teška posla. Kao što rekoh, ko je psiho-fizički sposoban i nakon svoje 6o ili 65 godine, nema razloga da ne nastavi sa nekim poslom ili poslićem. Ali, da li osoba u tim godinama, čiji rad znamo već decenijama, a rezultati su sve gori, treba da bude na odgovornom mestu, u konkretnom slučaju, kako se šuška da će biti, da brine o zaposlenju mladih i onih malo starijih na državnom nivou? Svakako ne! Kao savetnik u oblasti gde se dokazala da, i to za simbolični honorar.
Opet se vraćam na pekaru i mlade, ali i visoko obrazovanje bez kupljene diplome. Svako ko je studirao zna šta to znači. Naravno, fakultet nije obavezan, te taj ko ga je upisao susreo se sa različitim odricanjima, teškim mukama, brdom knjiga (od kojih su polovina nepotrebne), „onim profesorima“ ali i sa profesorima, neprospavanim noćima, uslovnim gladovanjem i ispitom. I sve to da bi na kraju radio na primer u pekari?! Na 200 stepeni?! Gde je tu barem kosmička pravda, ako nema one ljudske.
Rešenja ima za postizanje pravde, i to one distributivne po Aristotelu. Mogli bi oni malo stariji ministri ili politički funkcioneri pred penziju da na primer odu do obližnje pekare, ali ne da rade, nego da na 35 stepeni spoljne temeperature stoje pored peći i gledaju radnike kako se muče za jednu ministarsku ili poslaničku dnevnicu za inostranstvo. Pa, da se zapitaju šta oni izigravaju u udobnim foteljama svih ovih godina? I da se samopenzionišu, konačno.
- Distributivna pravda po Aristotelu označava da građanin treba da učestvuje u raspodeli dobara (gde ne podrazumeva samo materijalna dobra, već čast, ugled i vlast) onoliko koliko doprinosi razvoju društva
Photo credit: mas abie via Foter.com / CC BY
