Olimpijada, medalje i proroci
Autor: Miljan Paunović
Unapred osvojena medalja je nešto najgore što se može staviti sportisti oko vrata. Postoji hiljadu razloga ili možda samo jedan, ali jak, zbog kog potencijalni osvajač odličja nije zablistao tog dana, u tom trenutku
U toku su 31. letnje Olimpijske igre u Riju, koje za srpski tim nisu počele baš nešto sjajno. Naime, prema najavama stručnjaka, ali i ministra sporta, očekujemo 18 medalja. Da li je to realno? Na samom startu plivač Velimir Stjepanović nije uspeo da se kvalifikuje u oba finala u disciplinama u kojima se takmičio (200 i 400 metara kraul). Teniseri su podbacili u prvom kolu, i medalja koja je bila „garantovana“ otići će na tuđe grudi, naime, svetski reket broj jedan Novak Đoković će eventualno potražiti novu šansu u Tokiju za četiri godine.
Strelci se u vreme pisanja ovog teksta još uvek takmiče, ali za sada bez medalje. Vaterpolisti se muče, košarkaši i odbojkašice su izvojevali pobede u prvim mečevima (ima nade). Da ne dužim, iako nisam stučnjak za analizu sportskih takmičenja, sve u svemu teško da ćemo do 18 medalja, koje je priželjkivao ministar sporta Vanja Udovičić.
Dok pratim Olimpijadu i „čekam medalje“, primećujem da se na društvenim mrežama vode neke druge, političke igre. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić i prva dama Dragica iz Rija bodre naše sportiste, ali s obzirom da se rezultati podrške za sada ne vide, mnogi komentatori na društvenim mrežama kažu da su njih dvoje „malerozni po naše učesnike“. Da li jesu ili nisu to saznati nećemo, ali bilo bi dobro da se po povratku više posvete ulaganju u sport, jer su imali prilike uživo da se uvere kako to rade „vrhunski sportisti“, a možda i da saznaju u kojim uslovima se spremaju svetske atlete.
Da situacija bude još napetija na tom sportsko-političkom planu pobrinula se džudistkinja sa Kosova Majlinda Keljmendi, osvojivši zlatnu medalju! Nastao je muk. Čija je to sada medalja? Ako pogledamo u Ustav, naša, jer u preambuli stoji da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Zašto onda srpski zvaničnici nisu proslavili medalju? Ne mogu, nastaju muke, koje se ogledaju u pitanjima: Šta je čije, ko je s kim, ko je gde? Bez obzira na sve to, Igre i dalje traju.
Zanemarimo, ipak, političku stranu spektakla na relaciji Rio-Srbija (jer se ovaj portal trudi da ne politizuje previše). Možda su očekivanja preterana s obzirom na celokupno stanje u društvu? Biti vrhunski sportista je veoma teško u državi koja baš i nije ekonomska sila, i koja i sport stavlja u neki treći plan. Po pravilu, sprotista se svi, pa i oni koji odlučuju, setimo pred velika takmičenja poput Olimpijade, ali tada je već kasno.
Zbog toga i nemamo neko pravo da očekujemo vrhunske rezultate, a takođe nemamo pravo ni da akterima takmičenja stvaramo ogromnu tenziju, koju naravno mediji pretvore u cirkus. Unapred osvojena medalja je nešto najgore što se može staviti sportisti oko vrata. Postoji hiljadu razloga ili možda samo jedan, ali jak, zbog kog potencijalni osvajač odličja nije zablistao tog dana, u tom trenutku. Onaj ko misli da je njemu lako, vara se, jer se taj atleta sprema četiri godine (ciklus do Olimpijskih igara), da bi dao sve od sebe kada igre počnu. Taman kada je spreman, kreću naslovi u medijima „Zlato je zagarantovano“, „Srbija će osvojiti osam(naest) medalja“ itd. Proroka sve više, novinara sve manje, zato nam valjda i toliko dobro ide.
Kako će Srbija na kraju proći i sa koliko medalja će se vratiti sportisti iz Rija , saznaćemo 21. avgusta kada padne zavesa na ovaj sportski spektakl. Do tada bi možda bilo dobro da izbegavamo proricanja i nagađanja i da uživamo u sportu, jer ne moraju da nam donesu medalje, dovoljno je što nas, tako male, predstavljaju na tako velikom takmičenju.
