Ja sam JA
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Ne tako davno, na jednom smo se okupljanju, kako to i bude, dotakli raznih tema no jedna se izdvojila. Priča je počela o „milenijumsima“, novoj generaciji mladih kojima pol i rod ne znače gotovo ništa. Kako je jedan deo sagovornika pokazao neodobravanje takvom načinu razmišljanja, rasprava je skrenula na pitanje identiteta. To mi je dalo ideju da svoje znane i neznane FB prijatelje zamolim: Navedite pet stvari, koje vam prvo padnu na pamet, a koje predstavljaju vaš identitet.
Iako nisam imala predstavu šta mogu da očekujem, moram da priznam da sam iznenađena odgovorima, prijatno, nadasve. Ipak, oni su otvorili mnoga pitanja - od toga ko smo mi i šta je to što nas određuje u vremenu i prostoru u kojem živimo pa do toga znamo li šta to identitet jeste.
No, krenimo redom, od odgovora. Bilo je tu otkačenih, temperamentnih, tvrdoglavih, kreativnih, asocijalnih. Dalje, bilo je nekoliko razboritih, veselih, jedna stabilno hirovita, otkačeno mrtva ozbiljna, veselo mračna, surovo emotivna i proračunato lakomislena. Među odgovorima našlo se nekoliko cinika i hedonista, nekoliko histeričnih, posesivnih, jedno rame za plakanje, jedna neprilagođena britkog jezika, nekoliko individualaca, jedna emotivna pička, jedna sanjarka, i jedna lutalica, nekoliko požtvovanih i jedna brbljiva farbana plavuša... Kako su u odgovorima preovladavale karakterne i osobine ličnosti, zanimalo me zašto one spadaju pod nečiji identitet? Identitet - to sam ja, glasio je jedan od odgovora, sa svim karakteristikama po kojima sam prepoznatljiv. Ili moje karakterne osobine jesu moj identitet. Dakle, osobine i karakteristike nas čine onim što jesmo?
Ukoliko je to isključivo tako - identitet bi bio nešto pre svega lično.
Da li je to tako, ili postoji još nešto šta čini naš identitet? Individualni, polni, rodni? Među odgovorima sam naišla na: nekoliko majki, ćerki, sestara, žena i prijatelja. Bilo je tu i stričeva, očeva, jedan lover, jedno polu-muško, keva i supruga i jedna supružnica. Ovo je otvorilo nova pitanja. Da li su pol, rodne uloge i odnosi sa drugim ljudima naš identitet? Kada sam razmišljala o svom identitetu, pala mi je na pamet samo jedna reč : Saša. To sam ja. I to mi je donelo popriličnu zbrku u glavi. Jer okolina kaže, kako možeš da budeš Saša, kad je to muško ime?! Meni se čini i dalje da Saša ili Aleks odlično oslikava mene. Zašto bi pol bio deo mog identiteta? Davnih dana sam shvatila da me to polno određenje ograničava, a ja zaista nisam želela da budem ograničena ni u jednom segmentu svog života. Ili, zašto bi moja, a to je samo jedna od, uloga majke bila moj identitet? Volim što sam i majka. Uživam u onome što mi majčinstvo donosi, no da li time, majčinstvom kao identitetom, ograničavam sebe? Prijateljstvo je jedan izuzetno važan segment naših života. Za mene, čak i najvažniji. I lako mogu da kažem biti prijatelj je deo mog identiteta. A onda sam pročitala jedan od odgovora: Nisam majka. Nisam sestra. Nisam supruga. Ja sam Ja, Ivana. Svakome može da se dogodi da izgubi roditelje, decu, muža, braću, sestre, prijatelje. I još uvek treba da ima identitet, a da se ne definiše prisustvom drugih ljudi. Iskreno, ovo je jedan od boljih komentara, za mene. Ali, i dalje nismo doboli odgovor, šta je to ono što nas određuje?
Posao? Nacija? Veroispovest? Da li je kolektivni identitet iznad ličnog i individualnog?
Sudeći po odgovorima, nije. Od otprilike 150 ljudi koji su učestvovali u ovoj anketi imala sam jednu novinarku, jednu socijalnu radnicu, jednog psihologa, etnologa, arhitektu, aktivistkinju i samo jednog čoveka. Da li mnogi od nas rade ono što baš i ne vole, čim među odgovorima nije bilo više zanimanja? Ili zanimanje nije važno za naš identitet?
Dalje, tu se našlo nekoliko a ne više od pet ateista, jedna hrišćanka, jedan liberal i jedan agnostik, jedan Šumadinac, Evropejac, jedan Srbonemac, jedan seljak, našao se tu jedan mirotvorac, jedan nevernik, jedna Srpkinja, Srbkinja, jedna Srbenda, i navijač Fiorentine. Moram da kažem, da su me ovi odgovori najviše iznenadili. Očekivala sam više Srba, Hrvata, katolika, pravoslavaca pa i navijača, te sam bila prijatno iznenađena. Jedan od komentara je to, čini mi se dobro objasnio: Uvek su me nervirali neki zato što im na čelu piše narodnost i veroispovest. Kako mogu da se identifikuju kroz to? Iako verovatno broj od 150 ljudi nije reprezentativan uzorak, ipak daje nadu - da je individualno iznad kolektivnog. Jer snaga zajednice i/ili države leži upravo u pojedincu.
A to oslikava i ovaj komentar: Kada se radi o identitetu, pojedinačnom - priznajem samo individualnost. Treba se razlikovati.
Potraga za identitetom je postala jedna od ključnih tačaka za savremenog čoveka koji opstaje u rascepu između naglašene individualnosti i pritisaka da se utemelji u jednom ili više ponuđenih identiteta: kulturološkom, nacionalnom, jezičkom, religijskom, rasnom, polnom. Da li je identitet još jedna maska iza koje se čovek skriva, ili se on nužno oformljuje kao složeni proizvod okolnosti?
Pojam identitet latinskog je porekla (identitas) i znači istovetnost. U psihološkom smislu identitet određuje neku vrstu različitosti između ljudi, ali i doživljaj sebe kao jedinstvenog i trajnog. Identitet je trajno osećanje celovitosti i postojanosti ličnosti uprkos promenama u njoj i oko nje. Moglo bi da se kaže da je to jedinstven sklop odlika jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih.
Pod pojmom identiteta danas se nalaze ne samo lični identitet nego i nacionalni, etnički, kulturni, evropski, vizuelni, korporativni, digitalni, zvučni i još brojni. Tako se identitet zapravo u svom pojednostavljenju i rastavljanju na pojedinačne činioce, u stvari, komplikuje. Mnoge od tih identiteta nametnula je savremena civilizacija, tehnološki napredak, a delom i pomodarstvo.
Zašto bi identitet, sem ličnog bilo nešto što nas određuje? Pa, čak i taj lični identitet ne bi trebalo da bude nepromenjljiva kategorija. Jer čovek bi trebalo da raste, razvija se i menja u skladu sa promenama oko njega. Uostalom, zar čovek sam nije jedini i isključivi nosilac svih promena koje nam se dešavaju?
Za kraj, ostavila sam odgovor najmlađeg učesnika ove zanimljive rasprave:
Ja sam ja. Nikada se nisam zamarao identitetima bilo koje vrste.
I to je taj odgovor koji daje nadu.Jer nas, kad malo bolje razmislimo, identiteti ograničavaju i usporavaju. Zašto bismo o sebi razmišljali ograničeni nacijom, verom, roditeljstvom? Zašto bi se identifikovali sa rodnim i polnim ulogama koje nam je u jednom trenutku društvo nametnulo?
Ili onim što radimo? Danas sam domaćica, a sutra ću možda biti direktorka. Ovaj svet nudi toliko mogućnosti, da neprekidno možemo da se menjamo. Zato mislim, da je možda vreme da prekinemo potragu za identitetom i da se posvetimo promenama. Promenama u načinu razmišljanja, ponajpre. A onda i u načinu delanja.
Šta vi mislite o tome?
Photo credit: princyproductions via Foter.com / CC BY-ND
