"Bela Ciganka" i tranzicioni ideali
Autor: Iva Radović
Kada su se, šezdesetih godina ovog veka, počele pojavljivati pesme komponovane "na narodnu" koje su pevale o šljivicima, putićima i čobanima, bivajući uglavnom usmerene ka slušaocima sa sela i iz predgrađa, malo ko je mogao da predvidi njihovu čudovišnu transformaciju u današnji muzički mainstream, poznat pod imenom etno pop, ili (uz lagani pežorativni prizvuk) - turbo folk.
Prateći brutalni raspad jednog kulturnog i socioekonomskog sistema, trpeći uticaje dens i pop muzike, podupirući narastanje novog sistema ideja i vrednosti, turbo folk se od stidljivog začina alkoholom natopljenih žurki pretvorio u nadmoćno dominantnu muzičku matricu.
Naoružane najnovijim modelima iPhone-a iz kojih tutnji izlomljeni orijentalni ritam, devojke iz elitne beogradske gimnazije padaju u dert. Brendirana plastika trešti od Stoje:
"Hoću kuću da mi kupiš,
da me maziš, da me ljubis.
Sa mnom ništa neće da te boli
i tvoja će majka da me voli."
Stoja se lepi za bubne opne. Devojčice krše ruke i uvijaju kukovima.
Koje značenje za njih ima Stojina poetika?
Svaka zajednica raspolaže sredstvima verbalne komunikacije kojima promišlja pitanja egzistencije i izražava temeljne stavove i vrednosti - to je, u najširem smislu shvaćen, folklor. Kako su društva u procesu stalne promene, neke folklorne tvorevine gube funkcije i nestaju, a druge pokazuju neverovatnu elastičnost i sposobnost adaptacije.
Nove narodne pesme su se neprestano transformisale zahvaljujući sopstvenoj dinamičkoj strukturi: igrajući na oštrici između monumentalnosti tradicije i potrebe da se ona približi slušaocima, s jedne strane - i njene modernizacije, urbanizacije, a time i trivijalizacije, odrođavanja i kič-obrade, one ispunjavaju potrebe društva koje se i samo nalazi usred vrlo turbulentne tranzicije.
Divlja književnost nosi poruku koja leži i na tananijem nivou od manifestnog. Ljubav, brak, egzistencija, mesto porodice u društvu, endogamija nasuprot egzogamiji, mladost nasuprot mudrosti, potraga za smislom - sve su to pitanja koja su nekada zaokupljala maštu narodnog pevača, a koja se danas izražavaju kroz tekstove etabliranih autora a doživljavaju kao da su glas naroda.
"Bela Ciganka" takođe rešava probleme identiteta i temeljnih vrednosti. Stoja peva muklim, izrađenim, ne uvek dobro artikulisanim ali veoma sugestivnim, pokretljivim i upečatljivim glasom: boja njenog glasa kao i njena lična istorija superponiraju poruku. Deseterački metar pesme asocira na tradicionalne modele; Stoja se obraća partneru ali je to i poruka koju slušaoci primaju ili prenose (po potrebi) kao svoj stav; odnosi se na pravila i suštinu partnerskog vezivanja.
"Ispred kuće skupa kola
Sve što imaš delimo na pola"
Ljubav neporecivo podrazumeva materijalnu komponentu: ljubav je trgovina emocijama i dobrima. Kuća, skupa kola, sasvim jasno eksplicirana podela imovine je conditio sine qua non da bi se odnos uopšte uspostavio; iskazivanje nežnosti je sekundarno, mada, istini za volju, takođe neophodno.
Pevačica predstavlja i sebe kao dobro u koje vredi investirati: "sa mnom ništa neće da te boli" eufemizam je za pružanje seksualnih usluga i ugodan život sa ženom bez drugih kaprica osim materijalnih. Da su tradicionalni stavovi o braku i porodici i dalje u igri, govori i činjenica da se traži odobravanje porodice ("i tvoja će majka da me voli") i izvesna transcendentna potvrda postojanja veze/braka ("za mene se Bogu moli"). Udati se dobro, kao i u tradicijskim društvima, i ovde znači trajno obezbediti sebi egzistenciju.
Etnonim "Ciganka" sadržan u naslovu i refrenu pesme upotrebljen je kao simbol - stereotipizovan hedonistički, u izvesnoj meri pohlepni, odnos prema životu. Stav o Romima u srpskom društvu je i dalje negativan - neophodna je differentia specifica - "bela", koja prvotnu identifikaciju sa Romima pretvara u oksimoron. Tako je endogamija (sklapanje braka unutar sopstvene zajednice) na suptilan način favorizovana.
Kako ljubav podrazumeva posedovanje velikog imetka, ona podrazumeva i zavist. Imati pored sebe takvu ženu isto je kao i posedovati veliku kuću ili luksuzan automobil. Sledeći stih to i potvrđuje: uložen novac mora da se vidi, bogatstvo je tu zato da se pokaže, da izazove negodovanje i ljubomoru. Vrednost je samo onda osvedočena ako pogazi i ponizi konkurente. Ljubav je pod stalnom petnjom i stoga mora iznova da se dokazuje - i pokazuje.
"...
hoću da me pokazuješ svima
od Pariza do Beča i Rima
Da me drugi ne ukradu, zato
moraš da me okuješ u zlato"
Poruka je jasno eksplicirana u ovim stihovima: žena je za muškarca trofej koji treba čuvati u zlatnom kavezu i štedro zasipati bogatstvom; njena uloga je u tome da izgleda dobro, izaziva zavist i postara se za to da partnera ništa ne boli. Junakinja odustaje od borbe za samosvojnost i emancipaciju i odlučuje se za postfeministički eskapizam; odlučuje se, zapravo, za bekstvo u besmislenu i ponižavajuću iluziju lagodnog života.
Ona govori o teško devastiranom i bolesnom društvu koje, gledajući preko bodljikave žice na Zapad, nema drugih želja osim da pobegne iz siromaštva. Još od devedesetih godina junaci nacionalnih mitova su ljudi koji su se obnoć obogatili, neopterećeni moralom. Ništa nije previše nisko, ružno ili nedostojno čoveka ako donosi novac. Ideali poput humanosti, pravde, poštenja, časti, prijateljstva, ljubavi, ravnopravnosti, jednakosti - postali su strašan i sramotan atavizam.
Silikonske grudi, sati i sati u teretani, intimne frizure i beljenje analnog otvora su "ulaganje u sebe", investicija koja treba da se isplati. Ljudi su roba i više im se dopada da budu trajno seksualno korišćeni nego da ih izrabljuje gazda neke pekare, na primer.
U društvu koje sluša "Belu Ciganku" ne može biti otpora i pobune; ono ne poznaje cilj izvan materijalnog i ličnog.
"Bela Ciganka" je pesma ubijenog mladalačkog bunta, pesma podsmeha svim idealima, pesma beznađa, pesma neoliberalnog očaja i treba da bude dekretom zabranjena.
Ili, poštenije, proizvedena u himnu, ako je himna zvučni otisak nacionalnog identiteta.
