Porodica, obitelj, familija ili nešto treće? II deo
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Jedan od povoda za pisanje tekstova o porodici je često upotrebljavan termin ,,tradicionalna porodica“, a da niko ko koristi ovaj termin nije dao precizno objašnjenje šta to tačno znači. Zato sam odlučila da u pomoć pozovem nauku. Sociologiju pre svega, a onda i pedagogiju, iako bi mi neki osporili da su to nauke uopšte. Čak i ako jesu možda nauke, nisu nimalo korisne? No, jesu li ili nisu i zašto jesu važne ostaviću nekom stručnijem od mene da razjasni.
Dakle, isukala sam svu svoju stručnu literaturu sociologije i pedagogije porodice, a kako je mnogo vremena prošlo od mojih studentskuh dana, zamolila sam sadašnju studentariju da mi dobave najnoviju literaturu. A sve u potrazi za tradicionalnom porodicom. Danima sam čitala, iščitavala, listala, tražila, pretraživala i, šta da vam kažem? Verovali ili ne - nema! Ni sociologija, ni pedagogija ne prepoznaju termin „tradicionalna porodica“. Iako to zvuči vrlo moćno, posebno „srBska tradicionalna porodica“, zato što mi, Srbi, imamo sjajnu istoriju, pa samim tim i tradiciju. Kao što sam u prvom delu navela, svako smatra da je dovoljno kompetentan da daje sudove i tumači porodicu. A kada se pokuša doći do naučne definicije porodice, onda se pokazuje da svako ima neku svoju definiciju ili bar vlastiti ugao gledanja, usled čega sledi nepopravljiva konfuzija: svi misle na istu stvar, ali na potpuno različite načine. Neki nesvesno, usled neznanja, ali sjajno im zvuči - koriste termin ,,tradicionalna’’, a neki drugi vrlo svesno i namerno zamenjuju termin patrijarhalna porodica sa terminom tradicionalna, jer zvuči još sjajnije a dovodeći pri tom, takođe svesno, mnoge u zabludu. O posledicama takvog manipulisanja, širenju neistina a na koncu i nerealnih strahova, neki drugi put.
Ono što je više nego očigledno je, da se u svim tim raspravama o porodici, govori kao o prirodnom fenomenu, univerzalnom i jedinstvenom fenomenu koji postoji u nepromenljivom obliku od kada postoji čovečanstvo. Tako se o porodici govori krajnje apstraktno i neodređeno što za posledicu ima da se definicija porodice najčešće dijametralno razlikuje od porodične stvarnosti. Zapravo, kako primećuju neki teoretičari, definisanje porodice liči na traženje Platonovih „suština“ koje postoje samo u metafizičkom smislu kao idealni obrazci koji služe kao uzori za ponašanje u realnom svetu.
Pojam porodice spada u tzv. klizajuće pojmove, a to znači da kada god se raspravlja o porodici postoji opasnost da razgovor skrene ili ka pojedincu ili ka društvu. Dalje, postoji težnja i očekivanje da se definiše „normalna“, ili „prava“ ili „zdrava“ porodica. Može se tako, zaključiti da se u slučaju porodice susrećemo sa jednim tipično moralizatorskim stavom i očekivanjem koje ide na štetu objektivnosti pristupa. Pošto je savremeni diskurs o porodici još uvek pun takvog moralizatorskog odnosa i očekivanja prema porodici, u nastavku ću ukazati na neke najrasprostranjenije greške u razumevanju i definisanju porodice. Prema kritičkom uvidu malobrojnih sociologa do tih grešaka je dolazilo, jer se sociologija porodice uglavnom bavila ideologijom porodice koja počiva na zapadno-hrišćanskom modelu porodice. Te greške možemo nazvati zabludama jer naučno proučavanje i tumačenje porodice vodi u ideološke stranputice. Da bismo o porodici mogli uopšte da govorimo na trezvan način, moramo pre svega da znamo koje su to najrasprostranjenije zablude koje karakterišu njeno dosadašnje naučno i popularno tumačenje i objašnjenje.
- Porodica kao ćelija društva
Moram da priznam, evo zablude u koju sam i ja verovala. Ili sam je kao i većina nas uzimala zdravo za gotovo, ne udubljujući se da li to jeste ili nije tako. Dakle, ovo je najsnažnija i najtrajnija zabluda - izjednačavanje porodice sa ćelijom društva i društvene organizacije. Porodica se prema ovoj zamisli tretira kao početni atom iz koga postepeno procesima agregacije i diferencijacije nastaje složena društvena organizacija. Dakle, ona se tretira kao prvobitni društveni fenomen na koji se onda dodaju društveni odnosi i procesi. Takvo shvatanje pripada prevaziđenim gledištima, jer porodica nije niti početak a niti kraj društva, iako jeste u određenom smislu društvo. Da se društvo sastoji od porodica a ne od pojedinaca tumačenja su pojedinih sociologa ( R. Nisbet, 1966.; Le Plej, 1972.), i do danas su potpuno prevaziđena i odbačena. Dakle, porodica ne čini jedno društvo, već društvo čine odnosi između pojedinaca i drugih kolektivnih entiteta.
- Porodica kao društveni mikrokosmos
Porodica bi iz vizure mikrokosmosa pripadala fenomenu zajednice, čije se postojanje vezuje uz najstarije i početne oblike ljudskog postojanja u kojima se ljudska društvenost iskazuje na „prirodniji“ i neposredovaniji način, kroz solidarnost i odnose licem u lice, za razliku od kasnije građanske izveštačenosti, otuđenosti, formalizacije i institucionalizacije društvenih veza i odnosa. Odavde proističu pogrešne koncepcije koje porodicu tumače kao jedini preostali oblik zajednice u modernom društvu koji se takvim osobinama suprotstavlja modernim birokratizovanim strukturama.
- Porodica kao specijalizovana društvena funkcija
Kod ove zablude, porodica se posmatra kao izrazito parcijalna i specijalizovana društvena funkcija institucionalno uređena tako da zadovoljava samo jedan određeni dijapazon ljudskih potreba. Suprotno prethodnoj zabludi, ovde se porodica tretira poput neke mašinerije u velikom društvenom stroju: poput zatvora, ludnice, bolnice, fabrike ili u najboljem slučaju škole, porodica postoji da bi ispunila određeni društveni zadatak. U ovom slučaju, to je socijalizacija potomstva. Ovo shvatanje porodice dovodi do još jedne zablude: da porodica bez potomstva zapravo nije porodica.
- Porodica kao utočište
Ovo je romantičan i nostalgičan pogled na porodicu, gde se ona zamišlja kao neka vrsta mesta utehe za porobljenog i razapetog čoveka današnjice. Poslednja uteha od surove stvarnosti, mirna luka u koju uplovljava umorni pojedinac posle radnog dana, ostrvo u moru društvenih potresa i nemira, raj u nemilosrdnom svetu. Ovaj se pristup porodici tumači kao suprotstavljanje čoveka modernoj industrijalizaciji, urbanizaciji i potrošačkoj civilizaciji. Ovom zabludom, savremena porodica dobija moralnu ispravnost i ideološku legitimaciju - podvođenjem pod prastari biblijski obrazac porodice.
5. Porodica u „jednini“
Proto oblik porodice uvek se zamišlja kao jedan jedini. Ovde se, ima u vidu pra-davna legenda jevrejsko hrišćanskog porekla o Adamu i Evi i njihovim potomcima, ili Nojevoj porodici koja posle potopa započinje obnovu sveta. Tako se, na žalost religijska mitologija poistovećuje sa jednim istorijskim obrascem porodice, a zatim se taj obrazac univerzalizuje dobijajući ideološko religijski legitimitet. Ovo je zabluda, jer isključuje mogućnost mnoštvenosti proto-oblika. Jer ni za jednu ljudsku upotrebu ne postoji samo jedno i jedinstveno rešenje, pa tako ni porodica, koja pre svega zadovoljava varijabilne ljudske potrebe i nije nikada data u jednom jedinom obliku.
- Porodica kao „Priča o uspehu“ u modernom društvu
Za razliku od prethodne, nostalgične restauracije prošlosti kroz mitsku predstavu porodice, ovde se srećemo sa veštom manipulacijom jednim konceptom koji nudi optimistički pogled na savremenost i budućnost čovečanstva, kada se nalazi pred pretnjama uništenjem. Takvo razmišljanje o porodici, ne samo da odvraća pažnju od kritike porodice, već potpomaže određena ponašanja i stavove koji faktički objektiviraju lažni model porodice, kao vrhunca individualne sreće. U prevodu: ako nemaš porodicu - nesrećan si.
- Porodica kao antropološka univerzalija
Slično prethodnim zabludama, ali van religijskog okvira, univerzalističko antropološko učenje na porodicu gleda kao na neku vrstu neorganskog tela jedinstvene ljudske suštine ili prirode. Drugim rečima, porodica se smatra za jednu od retkih ili tačnije, jedinu i jedinstvenu konstantu ljudskog društva.
Ideološke posledice ovog stanovišta iskazuju se na sličan način kao u prethodnom slučaju.
- Univerzalne funkcije porodice
Poslednja u nizu zabluda, kojom se „dokazuje“ univerzalnost porodice, ukazivanjem na univerzalnost funkcija porodice. Zagovornici ove zablude
porodicu smatraju univerzalnom socijalnom grupom, koja egzistira kao zasebna i strogo funkcionalna grupa u svakom poznatom društvu, jer obavlja četiri univerzalne funkcije: seksualnu, ekonomsku, reproduktivnu i obrazovnu.
Sve navedene, a i druge manje uočljive zablude su srasle sa svakodnevnim poimanjem i očekivanjima od porodice, pa ih je veoma teško ukloniti, iz nauke – a da ne govorimo koliko ih je teško ukloniti iz najšire javnosti.
Ako nekim čudom uspemo da ove zablude ostavimo po strani, o porodici možemo razmišljati i razgovarati, pre svega, kao o modernom fenomenu koji svoj procvat doživljava u razvijenom građanskom društvu. Svakako, ne možemo ni odbaciti ni ignorisati one starije oblike porodica, jer moderna forma porodice, kao najrazvijeniji oblik sadrži i ranije verzije ovog fenomena u elementarnom ili zakržljalom vidu. No o tome malo detaljnije u sledećem delu.
literatura:
- Anđelka Milić, Sociologija porodice- kritika i izazovi, 2007.
- Dr. Radovan Grandić, Prilozi porodičnoj pedagogiji, 2007.
Photo credit: Marco Bellucci via DesignHunt / CC BY
