Ljudi, ideje, đubre

Ljudi, ideje, đubre

Autor: Iva Radović

Ima Stanislav Lem jednu sjajnu, duhovitu priču,[1] u kojoj roboti, odmetnuti od čovečanstva, zasnivaju svoju koloniju na nekoj planeti. U letelici kojom su roboti-pioniri tamo dospeli, nalazio se kompjuterski sistem nakrcan rečnikom staroslovenskog i inkvizitorskim knjigama, opisima suđenja i kazni (literatura namenjena jednom istoričaru, istoričaru religije, šta li). Taj ,,centralni mozak", kako ga Lem zove, u jednom momentu imao je neku havariju, pa je u stanju rastrojstva promenio kurs, i na pustoj planeti zasnovao robotsko-čovekomrzačko društvo, koje je (zahvaljujući bazi podataka koju je kompjuter sadržao) govorilo arhaičnim staroslovenskim jezikom i bilo opsednuto klanjem, komadanjem, sipanjem niz grlo vrelog olova, i sličnim veselim aktivnostima.

Da bi se stvar rešila, sa zemlje su u mnogo navrata slali istraživače i naučnike (prerušene u robote, inače bi ,,lepljivca" - kako su ljude, meke u odnosu na metal, zvali - iz mesta ubili) - i niko se nije vratio.

Da skratim priču, u pozadini ce krio operater koji je održavao ,,centralni mozak", a svi roboti koji su u tom trenutku naseljavali planetu bili, su, zapravo, ljudi iz misija poslatih da ,,srede stvar". Vremenom su postali poslušnici, pioni, jedne slučajne ideje - iz slabosti, iz straha, iz koristoljublja.

 - Kako je utešno znati - veli Lem - da je samo čovek  sposoban da bude đubre.

A ovo je, inače, i priča koja odlično slika početke i razvoj religija. Imate proroka, imate verske službenike, imate dogmu, imate visokoparni jezik, religijske predstave. Nedostaje bolje strukturirana religijska organizacija da bi ovo ludilo imalo potencijal da postane globalna religija.

U hrvanju sa ateistima stalno pokušavam da ukažem na dve stvari koje su za antropologa religije važne. Prvo: ljudska potreba da se postojanju da smisao, da se prevaziđe smrtnost, da se ima svrha koja nadilazi lično i efemerno - univerzalna je. Religija je jedan od odgovora na taj problem krhke ljudske egzistencije, za sada najmasovniji i najdelotvorniji. Nešto drugačiji odgovor na istu potrebu, može biti, recimo,  postojanje svetovnih uzora poput ideologa, doktrina, umetnika, divinizacija sticanja, ili neke delatnosti, pa čak i uverenje da je baš naša misija da ljude prosvećujemo (ili lepimo govnima, zavisno od ličnih afiniteta), društvo sekularizujemo i promovišemo naučno mišljenje.

Drugo, religija je ljudska tvorevina. Da li su religijske dogme i sveti tekstovi istiniti, zapravo je potpuno irelevatno, i dokazivanjem nelogičnosti, irealnosti i gluposti religijskih predstava ne postiže se ništa. Za nas je važna ljudska potreba da se ima uverenje koje poseduje snagu aksioma, natprirodnu potvrdu, da tako kažem. Kada smo davne devedeset i neke radili terensko istraživanje o narodnom shvatanju pravoslavlja, bez ikakve nedoumice ustanovili smo da ono ne samo da nema mnogo veze sa crkvenom, proklamovanom verzijom, nego je vrlo često i u koliziji sa njom.[2] Znak krsta, religijska simbolika, Sveto pismo - ništa drugo do apologetika, opravdanje, pečat nepromenljivosti i svetosti za  lična uverenja i stavove  informanata.

Treba imati u vidu da su religijske ideje i predstave izražene u dogmi, iskazanoj kroz svete tekstove (ako ih ima) tek jedan mali segment kompleksnog fenomena religioznosti. Jezik religije je, osim toga, sklon alegorijama i metaforama koje su podložne različitim interpretacijama, pa je, u toj heteronomiji, najispravnije reći da ima onoliko verzija jedne religije koliko ima i vernika koji je ispovedaju. Islam će, tako, jedni videti kao religiju ljubavi i mira, drugi kao poziv na istrebljenje nevernika. U Bibliji će revnosni analitičar naći bezbrojne primere bratoubistva, incesta, uništenja pojedinaca i grupa; ali jedna od deset zapovesti  - koje su i doslovno aksiomi za hrišćane - jeste "Ne ubij".

Ideje, po sebi, ne znače mnogo bez ljudi koji ih tumače i na osnovu njih preduzimaju akcije. Ideje ne ubijaju ljude: ljudi ubijaju ljude.

Zato nema smisla tražiti izvor zla u religiji (ili još manje - u nekom religioznom spisu), pa čak ni reći da neka religija ima potencijal za užasna zlodela. U osnovi, i plemenita ljudska ideja može imati potencijal za užase. Ljudi su mučeni i ubijani i zarad ideja pravde i jednakosti, ljubavi i čovekoljublja. Uostalom, osvrnite se oko sebe: koliko žuči i sukoba, na dnevnom nivou, izazivaju u osnovi pozitivne ideje o jednakosti žena i muškaraca (koliko vas je osetljivo na agresivne feministkinje?) ili ideje o tome da zločinac mora da bude kažnjen (koliko ingenioznih ideja o mučenju zločinca se redovno javlja u komentarima na vest)?

Da se vratimo, dakle, na pitanje religije. U osnovi, ne svrbi nas religija a priori (većina svetu poznatih religija do nove ere i nije otišla dalje od Lemove ,,robotske sekte" ), nego globalne, naročito semitske religije.

Da bi jedna religija ostvarila univerzalni uticaj, nisu toliko važne same ideje, koliko - istorijski trenutak, globalna politička kretanja, mogućnosti komunikacije, podrška i zaštita moćnika, rigidna (najčešće autoritarna) organizacija, ekonomska snaga i bogatstvo, veza sa politikom i tokovima novca. Pripadnost religiji može dobiti elemente političke ili nacionalne pripadnosti, kao recimo u primerima političkog islama u Turskoj (otpor Ataturkovoj evropeizaciji i sekularizaciji), ili domaćeg svetosavlja koje suprotstavlja nacionalni i verski identitet kako katoličanstvu i islamu, zapravo još i više nacijama koje ga na lokalnom nivou simbolizuju; a isto tako i bivšem socijalističkom ustrojstvu države i (slično kao i u slučaju Turske) agresivnoj sekularizaciji. Svi znamo priče o tome kako ,,isterivanje Boga iz naroda" (uporedo sa detroniranjem građanske klase, gazda, oduzimanjem imovine) - motivisano u osnovi pozitivnom i pravednom idejom zasnivanja sekularne države - nije uvek bilo bez ružnih, pa i krvavih posledica.

Političke, društvene, ekonomske akcije izazivaju dalekosežne, često teško sagledive reakcije, čak i  u dalekoj budućnosti. Kada govorimo o strašnoj savremenoj pošasti islamističkog terorizma, moramo uzeti u obzir kompleksne faktore politike, kolonijalizma, puteva nafte i naoružanja, potpirivanja lokalnih ratova od strane velikih sila, aveti ideja o beloj supremaciji, neravnomernu podelu svetskog bogatstva, (ne)dostupnost obrazovanja, konkretne lokalne uslove života, lokalne aspekte, psihološke aspekte, moćnu mrežu verskih i političkih funkcionera koja zloupotrebljava ljudske želje i motivaciju. I, naravno, na koncu tu su religijske ideje koje celo eksplozivno zamešateljstvo aminuju.

To ne implicira da je religija po sebi zlo, ili da su svi vernici potencijalni teroristi. To implicira samo da neki ljudi čine užasne zločine u ime religije. Isto kao što neki ljudi čine užasne zločine u ime naroda, u ime pravde, u ime radničke klase, u ime tolerancije i pravdoljublja, u ime pravedne odmazde za zločin.

Od tolerisanja zločina - u ime ljudskih prava i kulturnih različitosti - pa do orbanovskih ideja o potpunom zatvaranju granica i zaštiti hrišćanske Evrope od muslimanske zaraze, treba se čuvati svih apriornih, manihejskih ideja o dobru i zlu.

Ta potreba da se razbrajamo u redove i svrstavamo u grupe, zaštite radi, uostalom, inherentno je ljudska kao i traženje životu svrhe i smisla.

Čak i nestajanje religije te ljudske porive neće iskoreniti. Kako Lem reče - jedino je čovek u stanju da bude đubre; a možda potencijal za bivanje đubretom  nosi u sebi svaki pojedinac. Pa i mi, ispravni.

Photo credit: mag3737 via Source / CC BY-NC-SA

[1] Stanislav Lem: Zvezdani dnevnici Ijona Tihog

[2] Recimo, pojam bezgrešnog začeća bio je kod naših informanata dosta nejasan, ideja o Svetom Duhu gotovo nepoznata. Iz naziva praznika sv. Trojice izvodili su zaključak da je u pitanju jedna ličnost po imenu Trojica, itd. Religija je izraziro nacionalna. Bog je Srbin, sv. Sava u rangu Hrista. Ispovedanje vere puno je ritualizma i sujeverja.