Komedija zabune
Autor: Vera Vujičić
Izreka kaže da čak i dobri ljudi ponekad učine nešto loše. Niko nije savršen, ljudski je grešiti.
Errare humanum est, zar ne?
U vezi s tim, pitam se, da li i pametni ljudi ponekad urade nešto glupo? A pitam se sve češće i češće...
Sebe vidim kao osobu dovoljno pametnu, u stanju sam da razumem uobičajene koncepte i shvatam sve što je predviđeno da normalni ljudi shvate. Pohađala sam matematički smer u gimnaziji, a posle sam studirala prirodne nauke. Bez problema sam razumela aktivni transport, replikaciju DNK i sintezu proteina.
Što, naravno, nije nikakva garancija da u svakodnevnom životu kapiram stvari sa istom lakoćom.
Ne znam kako je sa vama, ali meni se povremeno dešavaju… hmmm… čudne stvari.
Recimo, drugi bez problema shvate ko je ko i šta je šta, a ja…ja, ne baš.
Evo o čemu govorim:
Svi znamo da na Fejsbuku mnogi ne koriste svoje pravo ime i sliku, već više vole da se predstave čovečanstvu kroz svoj alter ego, neku svoju reinkarnaciju ili avatar. Takođe, imaju i svoj odgovarajući nom de guerre. Recimo, Mali Olovni Vojnik, Slatka Mala, Yume Obscuro, Neko Bezimeni…
E, taj Neko Bezimeni – a trudiću se da ga ostavim u nominativu, jer ne mogu da se setim kako se deklinira takvo ime … Kako ide genitiv? Nekog Bezimenog ili Neka Bezimenija, kao Niko Levi, Nika Levija?! Da, on, taj Neko, je kriv što sam čak i samoj sebi, koju dobro znam od rođenja, ispala glupa. Po ko zna koji put!
Dakle, tu osobu, da ne kažem, entitet, sa slikom Gaja Foksa (Guy Fawkes), sam susretala u raznim grupama na Fejsbuku. Upadljivo ime, upadljiva slika. Razmenili bismo tu i tamo poneki komentar, ali ništa značajno.
Sa druge strane, imamo lik i fotografiju izvesnog D.A., koga sam isto tako povremeno sretala na sličnim mestima. Takođe, ništa specifično, ništa što bi skrenulo moju pažnju – sredovečan, prosed gospodin, prijatnog izgleda, pismen, mudro zbori, sve kako treba.
Pre izvesnog vremena, ukazana mi je čast i pozvana sam da budem admin u jednoj novonastaloj FB grupi. Poziv stiže od narečenog … hm… kako beše padež, koga ili čega, od onoga koji je u nominativu Neko Bezimeni? E, od njega.
Prihvatim ja to i svakodnevno, u admin četu, mi, moderatori, razmenjujemo ideje, a malo i privatno ćaskamo, šalimo se, pa smo se postepeno zbližili. Dotični Neko se pokazao kao vrlo inteligentan, obrazovan, šarmantan, duhovit - ma, divan čovek!
Da naglasim, primetila sam da se u grupi vrlo brzo stvorio i već pomenuti D.A. Što da ne, naravno! U grupi su ionako osobe koje se već znaju od ranije, iz drugih grupa. Dakle, taj podatak mi je delovao potpuno nebitno. A i bio bi nebitan – i sad dolazimo do poente – da se nije desio ovaj fejdoovski, vodviljski zaplet.
Vremenom, kako smo se mi, moderatori, zbližavali, tako je počelo i razmenjivanje telefonskih brojeva i Skajp podataka. Zato sam i ja, u našem četu, napisala svoju Skajp adresu. Odmah me je nazvao prijatelj iz grupe i slatko sam se ispričala sa njim i sa njegovom ženom.
Samo što smo završili razgovor, kad, Skajp ponovo zvoni – a da dodam, Skajp retko koristim – pa me je ovo drugo zvono baš iznenadilo. Još više sam se iznenadila kad sam videla da me zove pomenuti prosedi gospodin, D.A. Začuđeno odgovorih, kad stvarno, preda mnom ožive poznata slika, D.A. glavom i bradom.
Razgovor je bio kratak i nepovezan, jer sam ja zbunjeno pričala bez veze, stvarno nisam shvatala zašto (i kako!) me je taj čovek zvao. Ljubazni D.A. se samo smeškao i ponavljao: ,,Dobro, dobro…”, trudeći se da što pre završi isprazni dijalog. Reče: ,,Važno da smo se čuli i videli”. Svašta! Zašto bi to bilo važno?!
I tako, lepo sam već počela da zaboravljam ovaj bizarni događaj – kad, opet u admin četu, naš Neko reče kako sada svi imamo podatke jedni drugih, pa kad zatreba, možemo da se čujemo. Ja mu rekoh da imam sve, izuzev njegove Skajp adrese. Kaže mi on, kako nemaš, pa imaš! Ne, tvrdim ja, nemam. ,,Pa, pre tri dana smo razgovarali, šta ti je?!”
Auh! Šta sad?! Pa, ništa, smejala sam se sa svima, a posle, bar petnaest puta prepričala ceo ovaj događaj, crkavajući od smeha. Što ja sebe mogu da zasmejem, pa to niko ne može!
Stvarno, do samog kraja nisam shvatila da su Neko i D.A. ista osoba.
Da bih sebe utešila, setih se poznate anegdote, koja se početkom prošlog veka prepričavala po bečkim salonima i kafeima. Poznati arhitekta, Valter Gropius, pisao je ljubavna pisma Almi Maler, sa kojom je bio u tajnoj ljubavnoj vezi. Jednog dana, pismo je omaskom, umesto na njeno ime, adresirao na Herr Mahler. I možete misliti! Maestro je otvorio pismo, dva puta ga pročitao, a zatim upitao ženu: ,,Almči, je l’ to ovaj tvoj želi od mene da te zaprosi?”
Dakle, dešava se to svima, je l’ da? I vama, sigurno?
Nije valjda da ću ja dobiti baš sva tri Bambija?
Kakav bespotreban komentar!
Mala. ne znam u kom svetu živiš. Eto, imaš. na neki naičin, sreču da si neletela na starog internet vuka. (Ali, onog ko te ne gleda kao Crvenkapu). Pokušaću da ti objasnim kako ovo sve funkcioniše. Dakle, ja sam na netu, pa negde od 1998. Znam po tome što je to bilo vreme kada nije bilo facebooka, već smo mi, koji smo u to vreme imali internet, ulazili u razne “chat sobe” i tamo se družili. Ja sam bio u Austriji tada i jedan od prvih 10.000 u toj zemlji koji je imao internet. Da ti ne pričam o tome da su me naši ljudi tada pitali: “Pa šta imaš od toga”….a ja njima govorio da će to svi imati (kao i za mobilni telefon). A oni me gledali čudno.. Ukratko, oformismo mi tada IRC chat (ili čuveni mIrc)…Serbiancafe.com. I danas postoji. Tada sam živeo u vrlo nesrećnom braku. (Neću ovom prilikom o tome). Ubrzo sam, kao jedan od osnivača, postao i administrator chata. I ne treba potcenjivati…prosečno je na chatu bilo oko 300, a u špicevima i po 1500 naših ljudi. Sa svih strana.. Ali, razvio sam strašan osećaj za “kvarnjake”. Odmah bih ih osetio. I sprečavao da povređuju naivne devojčice (korisnike). Bilo ih je puno. Naravno, imao sam mogućnosti da vidim kada neko sa iste IP adrese ulazi sa različitom pričom. E, tako nešto ne postoji na FB. Jednostavno, svi su prepušteni sami sebi. I uopšte nije preporučljivo davati svoje podatke. Ni Skipe. Znam, iz iskustva, da mnogo “predatora” vreba. Veruj, pre svega, ljudima koje znaš. Ne ulazi u priče o svoj privatnosti. Postoji IGNORE.
Izvini što sam odužio, ali to su bili dobronamerni saveti.
Dragi Milane, da li ste mali ili veliki, to ne znam, ali ja odavno nisam mala. Hvala vam na ovim biografskim podacima. Niste shvatili poentu ovog teksta, čini mi se. Ovde nije bila tema chatroom., kao takav, već zajednički inbox nas nekolicine moderatora, koji se inače poznajemo. Savete koje ste mi dali znam i sama, nisam od juče na internetu, naprotiv, više od 25 godina. Tekst je šaljiv, nisam znala da taj prijatelj ima još jedan profil pod drugim imenom.
Inače, nikakve chatrooms me uopšte ne interesuju, ne volim ni u inboksu da se dopisujem, izuzev ako ne postoji razlog. Čak ni skype ne volim.
Hvala, u svakom slučaju, ne brinite. Imam 63 godine i ogromno životno iskustvo.
Kakvo bespotrebno s*anje od teksta.