Izgubljeno – nađeno
Autor: Vera Vujičić
Ne znam kako stoji stvar sa vama, ali meni se često dešava da gubim stvari. Nisam ja ni rasejana, ni smotana, jednostavno, desi se. Zaturi se, ili mi ispadne, samo odjednom primetim da neke stvarčice nema. Ne nerviram se zbog toga, niti padam u očaj. Uvek verujem da ću izgubljenu stvar pronaći. Stvarno, tako i bude, uglavnom se sve dobro završi.
Pre tri dana sam doputovala u Čikago, u svoj stari komšluk. Lep je to osećaj, videti sve te dobro znane kuće, parkove i kafiće u koje smo nekad navraćali.
Dakle, odem u obližnji Starbaks, naručim espreso i sednem. Tašnu okačm na naslon stolice.
U posednje vreme, obično nosim dve tašne: jednu veću, preko ramena, drugu, malu, takozvanu, crossbody, čiji kaiš ide dijagonalno, preko tela. U njoj, kao u nekom džepu, nosim najneophodnije stvarčice: telefon, naočare, ključeve i kreditnu karticu. To mi svaki čas zatreba, pa ne moram da prekopavam po tašni. U većoj tašni je sve ostalo. Ubeđena sam da je svakoj ženi jasno o čemu govorim. Takođe, svakoj ženi je još jasniji onaj stečeni, duboko usađeni osećaj, da vam nešto fali, ako slučajno krenete negde bez tašne. Prosto, kao da ste goli. Jer, u tašni su nam najvažnije stvari.
Problem je u tome da, ako imate dve tašne, onda može da dođe do zbrke. Mala torba odigra svoju veliku ulogu, pa drugu izgubimo iz vida.
Popila sam kafu, ustala i otišla. Torbica, ta mala, je uz mene, dakle instinkt je registrovao da je sve u redu.
Iz kafića, sam otišla u prodavnicu po bakaluk. Prodavnica velika, interesantna, pa se duže zadržah, birajući sireve, masline, vino i još neke sitnice. Konačno, posle pola sata, na kasi shvatih da mi tašna nije na ramenu. Odmah sam se setila gde je. Brzo se vratih u kafić, i naravno, moja tašna je visila na naslonu stolice. Onako, kako sam je ostavila.
Sutradan, šetajući se starim krajem, odoh do obližnjeg parka, za koji me vezuju mnoge lepe uspomene. Tu sam, svojevremeno, provodila dosta vremena, dok mi je ćerka bila mala. Ona bi se pela po drveću, hranila veverice i šta već deca rade u parku, a ja bih sedela na klupi, i jednim okom čitala knjigu, a drugim, motrila na nju.
Naravno, sedoh na tu moju klupu, tašnu spustih pored sebe, a manja, logično, ostade uz mene. Od nje se ne odvajam kad sam van kuće.
Možda je sada i ovde, vreme i mesto, da kažem da nas iskustvo ničmu ne uči. Nekada jednostavno, samo ponavljamo i uvežbavamo stare greške. Utvrđujemo pogrešno gradivo.
Posle desetak minuta sentimentalisanja u parku, nastavih dalje, ulicama starog komšiluka.
Prošlo je skoro sat vremena, dok nisam shvatila da mi nema tašne. Požurila sam nazad u park, gde je moja tašna na klupi, u miru i tišini, čekala na mene.
Dešavale su mi se slične stvari i ranije, tokom celog mog života. Recimo, u autobusu, tašnu spustim do sebe, a neku torbu ili kesu, držim u krilu. Tek kad izađem i autobus ode, shvatim da mi je tašna ostala na sedištu. Onda, čekam da taj autobus napravi ceo krug i vrati se na moju stanicu. Traje to nekada i po sat i po, ali, tašnu nađem.
U mladosti sam pevala u horu i često smo nastupali na Kolarcu. Jednom prilikom, pre koncerta, već obučena za nastup, odoh sa kolegama do bifea na kafu. Ubrzo se pojavio dirigent i palicom nam pokazao da odmah pođemo ka za izlazu na pozornicu. Tek kasnije, u sred koncerta, mi je sinulo da je moja tašna ostala u bifeu. Ali, nije bilo mrdanja! Ipak, posle koncerta, našla sam tašnu tamo gde sam je ostavila.
Nekada, kod kuće, izgubim minđušu ili neki sitnu stvarčicu; i onda je tražim i tražim, ali uzalud. Kao u zemlju da propadne! Odjednom, posle par dana ili nedelja, ta stvarčica prosto vaskrsne! Ugledam je iznenada, na mestu koje sam temeljno pretražila. Uvek se smejem i kažem:,,Eh, džundži, džundži…!”
Od starije rođake sam čula za te dobroćudne, kućne duhove, koji nam povremeno nešto uzmu, ali nam kasnije i vrate. Žele samo da nas opomenu. Naravno da ne verujem u duhove, ali džundži su mi simpatični, svejedno što ne postoje.
Jedna je stvar izgubiti predmet, čak i ako ga nikad posle ne nađete.
Ali, ako izgubite ljubav, da li ćete je ponovo naći?
Ili, ako izgubite sebe?
Mnogo je primera u umetnosti, koji govore o tome.
Marina Abramović je sasvim neočekivano srela svog Ulija, u sred svog performansa, The Artist is Present. Voleli mi Marinu i njenu umetnost ili ne, taj susret je bio poseban. Našli su se, makar i za trenutak.
Dan uoči puta, ispred moje kuće, na travnjaku sam našla laptop. Apple, sa sve punjačem, nov, novcat. Kucala sam na vrata po komšiluku, ali, niko nije znao čiji je.
Najpre sam ga vratila na travu, tamo gde sam ga našla. Ipak, unela sam ga u kuću, zbog moguće kiše. Ako se vlasnik uskoro ne javi, odneću ga u Apple, jer oni mogu da pronađu vlasnika.
Izreka kaže: Što izgubiš, ne traži, što nađeš, ne kaži. Jer, ,,to što nađeš, tvoje je.”
Boga mi, ja i tražim i kazujem. Gubim, nalazim, ali i vraćam.
A džundži, k’o džundži. Koliko odmažu, toliko i pomažu.
https://www.youtube.com/watch?v=OS0Tg0IjCp4&feature=youtu.be
