Budaletina Nursać
Autor: Zoran Plećević
Oduvek je budaletina želeo da postane Nikoletina. Od malih nogu, da bude kao on, njegova slika i prilika. Nije čitao knjige, nije sanjao o tome, nije maštao, ali utripov'o je da je dobro istipov'o.
Sve je bilo džaba, nije mu bio ni do kolena, bili su rođeni pod istim suncem, pod istom planinom i to bi otprilike bilo sve što bi moglo da im bude zajedničko.
Imao je želje, ambicije, terao ga je onaj trip da je uhvatio dobar tip. Jednog dana je pomoću dva štapa i jednog običnog, oko dvadeset i jedan metar dugačkog kanapa uspeo je da uhvati dva naftonosna oblaka dok su se lenjo šepurili na nebu negde iznad Kirgistana. Sada tera dva besna kera i tri poludivlja mačora da dobrovoljno uđu u petopreg i snažno povuku.
Da složno i najsnažnije što mogu povuku i dovuku te crne, k`o zlato vredne oblake `amo, iznad zemljice Srbije, a on će se već postarati da na nebesima nađe vezu koja će u sasvim određeno vreme da pusti kišu, pravo u njegove pažljivo poređane cisterne. Sad, što neće svaka kap da utrefi i potrefi baš u njegove cisterne, nego možda padne i pored, na plodnu zemlju i da je zagadi o tome nije razmišljao. Jeste malo, ali ne na taj način i ne baš u tom pravcu.
Jer, imao je on svoj pravac i svoj smer; šta mogu, šta ja imam sa tim? I njegov smer je samo njegov, a te kapi što su i pored njegove najbolje volje pale pored, to je za njega čist gubitak. Imao je najbolje namere i sto pedeset četiri svedoka koji će potvrditi da je upravo tako bilo, a ako treba, kleo se, mogu i na poligraf. Iskreno, u samoj suštini, njega je bolela ona stvar koja svima stoji pozadi, ispod leđa, da li će nekom da smeta ili neće. Da li će da zagadi ili će samo da ogadi? Bolela ga je i ona stvar, na istoj visini, sa prednje strane. On će da broji novce, tako je rešio, tako je odlučio, a to što smo mi ovce i ne razmišljamo praktično kao on, ko nam je kriv?
Zapravo, on i ne razmišlja, ne stiže. Nema ni kada, ni sa čim, a ruku na srce, to bi mu oduzelo dragoceno vreme koje mu treba za delanje, a još dragocenije oblake bi mogao da rastera neki nestašni vetar. Besni psi bi mogli da se okrenu protiv poludivljih mačora, nebesa bi mogla da pomrse konce, da kišu puste u neke tuđe cisterne.
Ako bi počeo da razmišlja šta bi od posla ostalo? Ko zna šta bi iz svega toga moglo da izađe i šta bi moglo da se desi?
A mogla bi neka kap da padne u jednu baštu, možda sljezove boje, u kojoj su već davno opisane sve budaletine koje greje naše sunce i njihove sitne i krupne budalaštine. O, da je taj neko, iz te bašte živ i da sve ove naše budale i njihove budalaštine opiše, morao bi opet da se ubije, a dvaput izgubiti takvog pesnika i pisca nijedan narod ne bi mogao da preboli i svi bi skončali zajedno sa njim... u nekoj bašti, možda sljezove boje.
