Adios, pampa mia!
Autor: Vera Vujičić
Fejsbuk me je danas podsetio da sam na današnji dan prošle godine objavila ovu divnu fotografiju.
Stara slika, mog starog - u svakom pogledu, starog - dobrog prijatelja, Fisa. Gledajući ga, kako po blještavom, isfahanskom suncu, bosonog, lagano korača, obuze me čudno osećanje. Osećanje tuge, dragosti, nostalgije, mnogo različitih emocija, istovremeno.
Ovu sliku, A4 formata, uramljenu, držim u svojoj radnoj sobi, pred očima mi je svakodnevno. Ipak, danas sam se baš zagledala i zamislila. Banalno bi zvučalo da kažem, ,,zamislila o prolaznosti života”, ali – to je to.
Jer, fotografija ovekoveči trenutak, a život ide dalje. No, mi na fotografiji isti, nepromenjeni.
Ili, u slučaju Dorijana Greja, sasvim obrnuto.
Možda je i Fis neki Dorijan Grej? Večiti mladić. Na neki način, sigurno jeste. Kada smo se davno, davno upoznali, on je već bio sredovečan čovek. Ja sam čak, tinejdžerski, zaključila da je star.
Mada, nije mi bilo jasno – kako je star, kada je, ustvari, po svemu, mlad. Ta lakoća pokreta, živost duha, dobroćudni nestašluci, ta svežina, sfera interesovanja, te svetlucave, živahne oči na vrh glave, mangupski (on bi rekao, gamenski) osmeh – ništa, baš ništa, mi nije ličilo na njegovu generaciju. Jer, to je generacija mojih roditelja, uvek zabrinutih i ozbiljnih, posmatrano iz mog ugla.
Što nikako ne znači da je Fis neozbiljan, nikako! Naprotiv, on je jedan od suštinski najozbiljnijih ljudi, vredan do besvesti, radan i uspešan. Da sam ovo pisala pre par decenija, dodala bih i ,,priznat i poznat”. Sad se pitam, šta je to priznanje i šta znači biti poznat.
Danas su poznate neke marginalne spodobe. O njima se piše, znamo ih po njihovim nadimcima, njihove slike su na sve strane, njih svi znaju. Uspeli u životu, postali Vorholovski slavni.
Ali, kad umetnik, koga svetske enciklopedije pominju i definišu kao najstarijeg i najznačajnijeg jugoslovenskog dizajnera, dakle, kad on umre, o tome saznate privatno, u inboksu, od prijatelja, sa mesec dana zakašnjenja. Da nije bilo ove fotografije, pitanje je kada bih i saznala.
Ljubomir Pavićević Fis, naš poznati primenjeni umetnik, grafički dizajner, fotograf, grafičar, arhitekta i umetnik opšteg smera, umro je tiho i neprimetno. Bukvalno. Niko nije primetio, nigde ništa napisao, jednostavno – ništa! Na Vikipediji je još uvek živ: stoji samo njegova godina rođenja, umro nije.
Njegov nadimak, Fis, muzički izraženo, F# (dur), reprezentuje pobedu nad teškoćom, eho duše koja se borila i savladala prepreke. Taj nadimak mu je tako dobro stajao.
Koliko god mu je život bio primetan, glasan, žustar, uvek con brio, na kraju je sve otišlo u pianississimo. Palo u senku, u zaborav.
Kako je to, uopšte, moguće?! Nemam objašnjenje. Nismo se dugo čuli. Znam da mu se zdravstveno stanje postepeno pogoršalo i više nije odlazio u atelje. Prestao je da izlazi, supruga mu je umrla, prijatelji, kolege, uglavnom vršnjaci, što znači, 90 godina, ako su živi… kako koji.
Fis je bio jedan od osnivača i prvih profesora Škole za industrijski dizajn, takozvane Dizajnerske škole. Vanredni profesor na Akademiji primenjenih umetnosti. Član i jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Zapamćen je kao omiljeni profesor, kolega, komšija i prijatelj. Iznad svega, brižan i nežan otac.
U katalogu, za retrospektivnu izložbu Pola veka Fis dizajna, 2008. u Muzeju primenjenih umetnosti, zapisano je:
,,U istoriji dizajna nema mnogo stvaralaca angažovanih poput Fisa na svim poljima dizajna u kontinuitetu od 55 godina.
On je grafički, industrijski i dizajner ambalaže, skulptor, scenograf, dizajner enterijera i eksterijera velikih političkih manifestacija, a bavio se uspešno redizajnom grafičkih i industrijskih rešenja, teorijskim i pedagoškim radom. Autor je panoa i umetničko-propagandne opreme izložbi, plakata, prospekata, reklamne grafike, opreme knjiga, gramofonskih ploča, filmskih špica, amblema i znakova, štampanog tekstila, dečjih igrački i industrijskih proizvoda kao i svih vrsta ambalaže, od kutija, pakovanja, bočica za losion, flaša za vino, do dizajna čaša i vaza.”
Pored toga, bio je osnivač planinarsko-smučarskog društva Rtanj, ljubitelj planinarenja, ekstremnih sportova, alpinista, peo se na Mon Blan. Učestvovao na auto trkama, bio je svetski putnik, statista i kaskader u filmovima, ljubitelj muzike i literature, ljubazan i gostoljubiv domaćin. Imao je veliku, prekrasnu terasu, punu cveća.
U njegovom društvu su se svi dobro i lagodno osećali. Voleo je ljude i bio je dobar čovek.
O njegovim delima će se pričati, a o njemu, kao čoveku, još više. Rekla bih da je i on, kao i Oskar Vajld ,,umetnosti dao svoj talenat, a genijalnost sačuvao za svoj život”.
Sećaću ga se uvek, nasmejanog, ptičjeg, prodornog pogleda, sa belom, Ajnštajnovskom kosom, koja vijori na sve strane. Ja ne umem da pišem nekrologe, ali zaslužio je da bude pomenut.
Vraćajući se sa neke žurke, u ludo doba kasnih šezdesetih, na nagovor svog ,,veselog” društva, održao je govor na jednom balkonu. Energičan govor, improvizovan i duhovit, koji je završio trijumfalno uzviknuvši: Živeo Ljubomir Pavićević, na čelu sa drugom Fisom!
Živećeš zauvek! Slava ti i hvala na svemu! Adios!
Jednom mi je rekao kako bi želeo da mu na sahrani sviraju kompoziciju Karlosa Gardela, Adios, pampa mia.
Evo, sa zakašnjenjem, znam da nikad nije kasno:
