zgadilo
Autor: Nebojša Čehranov
tridesetak pari uplašenih okica, treptalo je u strahu od najveće gluposti u istoriji gluposti. prijemni ispit za srednje škole u srbiji. sram vas bilo. sram nas bilo. radio se treći dan. kombinovano ništavilo. kad su izašli ljudi u crnom iz učionice, dve devojčice briznuše u plač. tipičan stres. o gospode. o deco draga. skidoh sa sebe svoj crkveni i mrtveni sako, zamotah rukave i dohvatih se svoje usne harmonike. od muke krenuh u imitiranje piska sa parne lokomotive. svi me pogledaše u čudu. okešah se tada za moj omiljeni bluz sa raskrsnice i polako krenuh u ritmove sambe. jedna od koleginica je skinula cipale i izletela pred tablu u takvoj oluji, da sam mislio da ćemo iscureti na sprat ispod od vatre, s kojom je plesala. pokazah deci rukom da ustanu i mrdaju stražnjicama. nekoliko prihvatiše. druga koleginica se samo smejala na glas. veselo. uz suze. i ostala deca se polako podigoše sa svojih mesta i pridružiše se ritmu. odavno znam da strah od ogoljenih, običnih, opšteprihvaćenih, praznih reči ometa uspostavljenje veze među ljudima. kada ih ima u okolini. a trenutno sam bio opkoljen životom. zato sam prestao sa rečenicama jer najčešće, zbog štrojenja završetaka razgovora sa decom, moraš da ih završavaš barem leksičkim kovitlacima. a oni usisavaju u sebe semantiku, između fraza se formira vakuum i priča nema na čemu da se drži. zato počeh da pevam o trinidadu i tobagu.
posle prijemnog sam im pričao o toj dalekoj zemlji, lažući ih da sam proveo par godina tamo. morao sam ih nekako potaknuti na nastavak preživljavanja. dok sam izmišljao pričajući i meni samom se dopala ta priča. koleginice su me gledale kao da sam neko.
a ja? od danas više nisam učitelj. smučilo mi se. odoh na selo
