Sparina, deo treći
Autor: Zoran Plećević
I tada, baš kada je više nego ikada bio prisniji sa samim sobom neko ga tresnu po leđima. Hteo je sebi još toliko toga da obeća, tek je počeo. Nije želeo da se okrene, nije slutio ništa dobro. Pomislio je i da ga je neko od bubnjara pomešao sa ormanom. Ipak, morao je da se okrene, kad tad je morao to da učini, da se suoči sa vlasnikom teške ruke. Okrenuo se polako i nos mu je za dlaku promašio usta koja su se cerila. Nije mogao da se seti ko je ta protuva koja ga je tako junački tresnula po leđima, a sada blene u njega i tiho se cereka.
„To sam ja, Miroslav.“
Sada je bar znao ime.
„Imaš tešku ruku Miroslave.“
Miroslav, Miroslav? Koji Miroslav? Miroslav koji ima tešku ruku? Nije se sećao ni jednog Miroslava koji ima tešku ruku. Kao da mu je i bez Miroslava sve bilo potaman. A Miroslav se samo cerio, bio je car situacije.
„Otkud ti ovde?“
„Ne znam ni sam, a ti?“
„Sa umetnicima sam, radim kao prevodilac.“
„Studirao si ruski?“
„I studirao i živeo u Rusiji.“
„Voleo bih da sam sada tamo, u Sibiru je sigurno svežije nego ovde. U kojem gradu si bio?“
„U Odesi.“
Miroslav, Miroslav, koji Miroslav?
„Odesa nije u Sibiru.“
„Nije.“
„Nije ni u Rusiji.“
„Nije.“
Odgovarao je Miroslav samouvereno kao da zna sve odgovore na ovom svetu, a on čak i ne zna ko je Miroslav.
„Ima li snega u Odesi?“
„Ponekad, sećaš li se kad smo se sankali gore, na našem brdu?“
„Sećam se.“
Sada se setio, Miroslav koji je profesorku ruskog pitao kako to da ove nedelje ima veće sise nego prošle.
„Čekaj, tebe je oduvek boleo kurac za umetnost, otkud sad sa umetnicima?“
„Dobra kinta a i umetnike sa kojima radim boli kurac pa se lepo slažemo.“
„Sve vas boli kurac za umetnost?“
„Ma boli nas. Sećaš li se one zime kada su padale ledene kiše? Te zime su sanke išle najbrže.“
„Sećam se sankanja, sećam se društva sa našeg brda ali se ne sećam te zime i tih ledenih kiša.“
Morao je da pobegne, ako počne da priča kakve je sise imala profesorka ruskog a počeće, bio je siguran da će početi. On je samo zbog nje učio a kasnije i studirao ruski. Bez reči se okrenu i potrča prema izlaznim vratima, ali nalete na Sunčicu.
„Hej, kuda si se zaleteo, kuda ćeš?“
„Tražim tebe.“
„Lažeš, pošao si.“
„Da, pošao sam.“
„Nisi poneo kaput.“
„Zaboravio sam, u stvari, nisam ni imao kaput, leto je. Ti mene zezaš?
„Strašno si zbunljiv.“
„Jesam, pa šta?“
„Htela sam malo da se našalim, nisam imala nameru da te ljutim.“
Išlo mu je na živce to njeno zezanje, ono sa lipama je sam zabrljao i samom sebi je morao da prizna da je kreten, ali ovo sa kaputom ga je pokopalo. Stajala je ispred njega, smeškala se dok se njihala zabavljena njegovom zbunjenošću. Bio je svestan svog izgleda, ali i njenog. Baš ima lepe oči, pomislio je da to može da joj kaže.
„Strašno si zgodna.“
„Opa, zapravo, znala sam.“
„Zar? Ipak je tako.“
„I?“
„Imaš lepe oči.“
„Znam.“
Jebiga, ona sve zna. I ako zna mogla je da ćuti. Šta preostaje momku koji hoće da joj se udvara?
„I?“
„Šta i?“
„Nemaš više ništa da mi kažeš?“
Pored njih je prošao Miroslav i dao odličnu ocenu njenoj guzi.
„Hajdemo odavde.“
„Fino je ovde, ostaje mi se.“
Ako te upoznam sa Miroslavom a on je iza tvojih leđa, pobeći ćeš odavde glavom bez obzira.
„Ja idem, ne mogu više da ostanem.“
„Videla sam crtež na zidu.“
„I?“
„Mačka stvarno nije dobro ispala a rukopis ti je najgori koji sam ikad videla.“
„Rekao sam ti.“
„Idi da obrišeš.“
„Zašto?“
„Rukopis ti je ružan, bez njega crtež i nije tako loš.“
Rukopis! Đavo perverzije ga je ipak naterao na to. Pre dve večeri je prilično pijan ostavio ljubavnu poruku devojci koja je ili već tu ili samo što nije stigla a domaćica je njena sestra.
„Poznaješ li domaćicu?“
„Poznajem.“
„Treba mi krpa da obrišem crtež.“
„Nemoj sve da brišeš, samo ono što si napisao.“
„Dobro, samo mi donesi krpu.“
„Odmah se vraćam.“
Ako je već stigla, videla crtež i prepoznala rukopis? Lako može da pita sestru koji je kreten crtao a ona će je brže bolje dovesti kod mene. Čim obrišem crtež bežim odavde, sa Sunčicom ili bez nje. Stiže, ona ne ume da skine taj smešak sa lica.
Držao je krpu u ruci kao javnu sramotu i išao prema sobi. Samo je mislio da što pre obriše i da beži. Našao je sobu. Par iza kauča nije imao nikakvih predrasuda. Domaćica je izronila iz jednog vlažnog zida, stala pored njega i nadgledala brisanje. Bila je zadovoljna i gledala ga je skoro zaljubljeno. Sve je obrisao, uvalio joj krpu u ruke i odleteo do Sunčice.
„Obrisao sam.“
„Sve si obrisao?“
„Sve.“
„Nisi hteo da ostaviš crtež?“
„Nisam. Hoćemo li odavde?“
„Lepo mi je ovde.“
„Ja idem.“
„Hteo si još nešto da mi kažeš?“
„Voleo bih da spavam sa tobom.“
„To sam već znala. Zašto?“
„Zato što si tako zgodna.“
„To si mi već rekao.“
Rekao sam ti ali te tada nisam zvao da spavaš sa mnom. Sada ove reči imaju neki sasvim drugi kontekst.
„Rekao sam ti da mi se sviđaš.“
„Reci mi još nešto.“
Ja jesam stidljiv, jako sam stidljiv ali, ako baš hoćeš?
„Tvoje oči su tako plave, tako pojebljive.“
„Opa. Da li su više plave ili su više pojebljive?“
„Pojebljive. Plave i pojebljive. I usta su ti tako mala i pojebljiva, i nos ti je pojebljiv. Sva si tako pojebljiva i da nisam stidljiv kao što jesam pojebao bih te ovde, pred svima.“
„Misliš da bih se ja pojebala sa tobom?“
„O tome nisam razmišljao.“
Okrenuo se i pošao, nije baš znao na kojoj strani je izlaz, mislio je da je pokret najvažniji u tom trenutku.
„Čekaj, idem sa tobom.“
Stigla ga je. U jednoj sobi dok su izlazili ugledao je devojku zbog koje je došao. Stajala je sa nekim bradatim momcima i pričala. Pomislio je da je ona uvek sa nekim bradatim momcima. Imali su i piće u rukama. Mahnula mu je dok je razmišljao da i sam pusti bradu a da li je to značilo da ga zove ili tek onako mahanje nije mu bilo jasno. Zbunjen, mahnuo je i on njoj, hteo je da joj priđe, da je pozdravi i da je pita zašto je došla toliko kasno kada je već izgubio nadu da će uopšte da se pojavi. Stajali su na nekoliko metara jedno od drugog i mahali. Šiške su joj bile u visini očiju i s vremena na vreme bi duvala u njih da se malo pomere. Ostatak kose je u nekom ludom rutmu stajao na vrhu glave i pomerao se kako je on hteo. Da nije bilo toliko ljudi između njih bilo bi to jako blizu, ovako, činilo mu se kao da su kilometrima daleko. Hteo je da joj priđe, da joj kaže nešto ali Sunčica ga je već čekala u prizemlju i zvala ga. Pogledao je pa se opet okrenuo prema devojci. Stajala je na samim vratima, sa čašom vina u ruci i sa visine gledala prema Sunčici. Pored nje bučno prođoše momci koji su do malopre svirali i lupali po ormanu i pozdraviše se sa njom. Na trenutak su se njih dve gledale a on je stajao između njih, na stepeništu. Jednu nogu je držao u vazduhu i samo malo je nedostajalo da se vrati dok su oni momci jurili pored njega. Sunčica ga još jednom nestrpljivo pozva a devojka se povuče i ode do svojih bradatih prijatelja.
Požurio je. U desnom džepu košulje imao je polupraznu kutiju šibica koja je davala poseban takt njegovom trčanju niz stepenice. Poželeo je da to kaže onim momcima, gitaristi i bubnjaru ali su oni već otišli za nekom devojkom. Stigao je Sunčicu i otišli su.
Bilo mu je krivo što nije stigao ništa da kaže muzičarima. U toj šibici je bilo više muzike nego u celoj sobi dok su oni svirali.
„Nju si celo veče čekao?“
„Da, nju sam čekao.“
„Nećeš da ostaneš sa njom?“
„Ne.“
„Hajdemo kod mene, stanujem blizu i sama sam.“
Mogao bih da pustim bradu, razmišljao je o tome dok je koračao pored nje ne gledajući kuda ga vodi. Nema brijanja, nema nedoumice da li se brijati ili se ne brijati, povrh svega a možda je to i najvažnije, nos mi ne bi toliko dolazio do izražaja.
Primicala se uz njega a on se odmicao. Viša je od mene, pomisli dok se opet pripijala. Nije, ima visoke potpetice. Bila bi viša i bez potpetica.
Sada se primakla sasvim uz njega i nije mu dozvolila da se odmakne. Spustila je glavu na njegovo rame i to mu je prijalo. Tako je u redu, tako je bilo sasvim u redu. Njoj možda i nije bilo tako prijatno, morala je dobro da iskrivi vrat da bi joj glava došla do njegovog ramena ali njemu je prijalo. Malena dojka mu se našla u ruci, slučajno. Bila je taman tolika da mu je cela stala u šaku. Ni manjka ni viška, bila je taman. Odmah je zaboravio sve što mu je kod nje smetalo, do svesti mu je dopirala samo veličina njenih dojki koje je naizmenično proveravao. Zaboravio je i na kaput i na lipe, samo je premeravao.
Tako je prijatno meriti takve stvarčice.
„Stigli smo.“
Rekla je dok su ulazili u zgradu. Hteo je da skloni ruku ali mu nije dozvolila i on je nastavio sa premeravanjem. U liftu je i ona svojom malenom šakom premeravala njega. Do četvrtog sprata su isprobali sve veličine, obline, unutrašnjosti i nisu imali primedbi, sve im je odgovaralo. Od lifta do njenih vrata teturali su se kao pijani a odmah iza njih su nastavili sa premeravanjem i do kreveta u tom pokušaju nisu ni stigli. Bio im je odličan i dobro uglancani parket u hodniku. Krevet im je poslužio u drugom pokušaju, bilo je udobnije, duže je trajalo ali nije bilo onako dobro kao u hodniku.
Njegova najveća želja, da postane čudo promiskuiteta izgleda da se ostvaruje, dve prelepe devojke za jednu noć. Bio je pun sebe. Za jednog oniskog, ružnog momka to je više od uspeha.
„Hoćeš li da ti pustim neku pesmu?“
Dok je on dahtao na krevetu i pokušavao da skine znoj bar sa čela ona je ustala i gola se šetala po sobi. Gledao ju je ne shvatajući šta ga pita, nije mogao da dođe do daha i samo je mislio kako da se odvuče do kupatila.
Pitala ga je još jednom, glasnije. Nije bila bez daha, smeškala se i išla je prema prozoru. Odškrinula je malo zavesu, zvirnula napolje i opet ga upitno pogledala.
„Pusti“, rekao je najzad.
„Šta želiš?“
Nije znao šta je želeo i da li je nešto želeo da čuje. Nije znao ni ko koju pesmu peva, ni kako se koja pesma zove, slegnuo je ramenima i rekao:
„Noći u belom satenu.“
„Voliš tu pesmu?“
„Ne naročito.“
„Voliš stare pesme?“
„Samo stare i slušam.“
Nije bila zadihana, nije bila ni znojava kao on, stajala je kod police sa muzičkim stubom i smeškala mu se. Zašto nije zadihana, zašto ne ide u kupatilo? Sigurno je dobro utrenirana.
„Baš hoćeš noći u belom satenu?“
„Valjda. Da, ne mogu da se setim neke druge.“
„Nemam tu pesmu.“
„Svejedno, pusti bilo šta.“
Nije znao da li se smeška zbog malopređašnjeg zadovoljstva, zbog nečega što mu tek sprema ili tek onako. Polako je dolazio do daha i počeo je i on da se smeška.
„Hoćeš li noći u belom satenu?“
„Rekla si da je nemaš.“
„Zezala sam se.“
„Bolje smo se slagali u krevetu.“
Prećutala je a on je prestao da se smeška.
„Neću da čujem tu pesmu.“
„Ljut si?“
„Ne, svejedno mi je.“
„Izvini.“
„Zašto?“
„Zato što sam se zezala, malo sam preterala.“
„Ne mari.“
„Ozlojeđen si?“
„Nisam ozlojeđen. Zašto mi samo postavljaš pitanja?“
„Ipak si ozlojeđen.“
„Sviđaš mi se.“
„Dlanovi su ti mokri a to si mi već rekao.“
Pustila je muziku i došla do njega. Smeškala se i rukom prelazila preko njegovog oznojenog tela. To je trebalo da liči na milovanje, ali njemu nije ličilo. Smetalo mu je, trpeo je i nije hteo ništa da kaže. Vreme ćutanja i delanja je minulo, ostalo je davno iza njih i od ovog razgovora opet je imao onaj osećaj u stomaku koji ga je mučio dok se sa krpom u ruci probijao do crteža.
„Da, ali nismo bili goli i u krevetu.“
„Isto je.“
„Iste reči u različitim okolnostima nemaju isto značenje.“
Zastala je, pogledala ga ispod oka i nastavila da ga miluje.
„Ti si grozno dosadan.“
„Krivo mi je što je tako, već sam ti rekao, a tebi ko je rekao da nisam, lagao te je.“
„Izvini, opet sam preterala.“
„Krivica nije tvoja nego moja, ja sam taj koji je grozno dosadan.“
„Nisam tako mislila.“
„Ne mari.“
„Izvini.“
„Rekao sam da je krivica moja i nemoj da mi se izvinjavaš.
„Važi, htela sam nešto da te pitam.“
„Hajde da malo ćutimo.“
Da je ostao u onom paklu, gde su zidovi međusobno šaputali, sa devojkom koja duva u svoje šiške, koja mu se stvarno sviđala i onim bradatim momcima koji mu sada iz daljine izgledaju simpatično ne bi se ovako grozno osećao. Kada zažmuri i jako stisne očne kapke jasno može da čuje... „forca“. Da ga je samo malo toplije pogledala dok je stajao na stepeništu između nje i Sunčice, da mu se samo još jednom nasmešila i mahnula, sigurno bi ostao.
Bio je siguran da i Sunčica zna da joj laže da mu se sviđa. Možda joj je svejedno zbog toga ali, da ume da ćuti sigurno bi mu se svidela.
To što sada radiš uzalud je, to se noćas više neće dići, džaba ga vučeš levo desno, cimaš i natežeš. Ohladio sam se sasvim i misli su mi već odavno daleko, ko zna gde.
Oluja je bila spremna da počne.
Možda sam postao frigidan od tvojih pitanja. Ne znam da li taj izraz može da se upotrebi i za muškarce, ali impotentan nisam, u to sam se večeras već uverio, više puta. Ako mi ruku nežno staviš na guzu i još nežnije me pomaziš a pri tom nastaviš da ćutiš možda će se nešto i desiti.
Oluja.
Vrelina i ovako sparno vreme nije moglo da prođe tek tako. Nošene vetrom prve kapljice su pale po njima a zavesa je visoko zalepršala. Prijala mu je hladnoća kiše i pomerio se bliže prozoru. Sunčica ga više nije držala i nije ni pokušala da ga mazi, zaspala je i u snu je zadovoljno prela. Više joj nije bio potreban, bila je dovoljna sama sebi. Pomislio je da je mnogo lepa tako dok prede u snu, i ćuti. Ležao je i posmatrao je a onda je ustao, zatvorio prozor i otišao. Nije ni znao da će tako da uradi, ali kada je video razbacanu odeću u hodniku jednostavno se obukao, vratio na trenutak u sobu, pokrio je tiho, pažljivo, da je ne probudi. Spavala je sa osmehom na licu, a onda je izašao na kišu.
Photo credit: tankgirlrs via RemodelHunt / CC BY-NC-ND
