Sparina, deo prvi
Autor: Zoran Plećević
Unutra je bilo zagušljivo. Toliko zagušljivo i sparno da su jedva disali. Izašli su na terasu, bilo je sparno i napolju, ipak, prijatnije nego unutra. Duvao je vreo vetar a nebo više nije bilo vedro i nije obećavalo ništa dobro. Zato je tako sparno, pomisli dok je gledao u nebo pokušavajući da se namesti da bi imao što bolji pogled na Sunčicu. Sve je na njoj bilo na mestu, besprekorno. Našao je položaj, naslonio se na ogradu i posmatrao je.
Tamni oblaci u obliku aždaja i ostalih ala su se valjali iznad njih. Bili su tako niski da su mogli rukom da ih dodirnu samo da nisu bili tako lenji i bezvoljni. Lenji od vrućine i sparine. Na terasu izađe jedan momak i poče da golica oblake, ali ga odmah opomenuše da ne sme da ih provocira.
Da je bilo vedro i mesečina možda bi joj nešto i rekao, ovako, ništa. Slagao je samog sebe da mu oblaci koji se valjaju iznad njihovih glava nisu inspiracija i da zbog njih ništa ne ume da smisli. Libido mu je radio drugu i treću smenu spojeno i zajedno sa oblacima mu nije davao mira i vezivao mu jezik.
Ćutali su i pušili gledajući u oblake kako se sve brže valjaju. Kao da nije postojalo ništa što bi vezivalo njih dvoje, osim, on je bio momak, kakav takav, a ona devojka, lepa devojka. Ostavio je jedan oblačić u obliku Afrike koji mu je visio iznad glave da se snalazi sam, još jednom je pogledao. Zaista je bila zgodna, nešto drugo nije primetio.
„Vraćam se odmah“, reče i ode.
Otišao je, ona je ostala nehajno naslonjena na ogradu na mestu gde je on do malopre stajao. Gledala je u njegovom pravcu i izgledalo je da nije marila što odlazi. Baš je lepa kad tako nehajno naslonjena na ogradu drži cigaretu blizu usana, pomisli sluteći da ona ne mari što odlazi. Nije mu ništa odgovorila, kao da je nije interesovalo da li odlazi ili ne. Ušao je u kuću probijajući se kroz poslednji vazduh koji je izlazio iz nje. Hteo je još jednom da je pogleda, ali uspeo je da se otme i izdrži da se ne okrene. Morao je unutra, u tu bezvazdušnu kuću, hteo je da popije nešto.
Moram malo da se osokolim. Da se oporavim i osokolim.
Morao je da nađe i kupatilo, da spere spermu koja se skorela i čupkala mu dlačice na stomaku. Međutim, nije samo to bilo u pitanju, nije mu ta skorela sperma toliko smetala, čak mu je izazivala osmeh i milinu, podsećala ga je šta se malopre dogodilo sa Anom. Ne samo to, hteo je da ode u neki usamljeni deo kuće, gde nema nikoga i da u samoći razmisli o tome kako je do malopre bio sa jednom zgodnom devojkom, sa Anom, a sada ga na terasi čeka još zgodnija devojka.
Mene čeka, ta devojka mene čeka.
Ta misao pomešana sa sećanjem na Anu ga je ispunjavala i to što nije mogao da nađe mesto gde će na miru da razmisli o tome nije mu umanjivala zadovoljstvo. To što ništa nisu pričali nego samo ćutali i pušili, to što mu se učinilo da ona ne mari previše što je ostavlja samu na terasi brinulo ga je, ali ne previše i to je potisnuo, ostavio za kasnije. Sada je hteo samo da uživa, da što više oduži trenutak i ni sa čim nije hteo da umanji zadovoljstvo koje ga je obuzelo.
Unutra, u samoj kući je bilo toplije i manje vazduha nego li pre. To je uspelo da mu stigne do glave, ali mu nije skinulo osmeh sa usana, a bilo je toliko toplo da su i zidovi bili vlažni i oznojeni, uzbuđeni. Svi u kući su bili mokri od znoja i žalili se da teško dišu. Pomislio je da im kaže da se to od njih i ne traži, da ih niko ne tera, da slobodno, samo ako to žele, ako im je to toliko teško i naporno mogu da prestanu. Taj vazduh je ionako precenjena stvar. Kad god požele mogu da prestanu i da se ama baš niko oko toga neće uzbuditi, bar ne ovde.
Ipak, nije rekao ništa, teško da bi ga iko čuo, svi su bili zauzeti dahtanjem. Gledao ih je nemo i iz džepa je izvadio flomaster. Nacrtao je na zidu psa i mačku kako se ganjaju. Nije bilo lako, zid je bio oznojen i pružao je otpor. Pas je ispao sasvim dobro, ali mačka uopšte nije ličila, teško da bi ko mogao da nasluti šta je. Nije bio zadovoljan i bez uspeha je pokušavao da je popravi, ali uprkos trudu sve više je ličila na običan panj i na kraju mu nije preostalo ništa drugo nego da ispod napiše da je to mačka. Odmakao se malo da bolje pogleda. Crtež baš i nije uspeo, (pas je bio spreman da zalaje) ružnoća njegovog rukopisa je došla do punog izražaja iako se i oko toga trudio. Ipak, bio je zadovoljan.
Sve u svemu, bio je zadovoljan iako crtež i nije baš uspeo. Panj sa mačjim očima podmuklo ga je gledao sa zida, ali mu nije bilo previše važno. Na terasi ga je još uvek čekala lepa devojka i to je ono što mu je bilo važno.
Niko osim domaćice koja se odnekud, iz nekog zida iznenadno pojavila nije obratio pažnju ni na njega ni na crtež. Nije ga bilo briga za domaćicu iako mu je disala za vratom, nije je ni pogledao. Na terasi ga je čekala zgodna devojka i to mu je još uvek pričinjavalo prilično zadovoljstva. Samo da nađe nešto za piće, da se malo osokoli i da se vrati.
Osvrtao se po sobi. Jedan par na kauču je bio u poodmakloj fazi veštačkog disanja. Klasično, usta na usta. Odlično im je išlo, a bilo je tu osim disanja još koječega ako bi čovek obratio pažnju. Nekoliko momaka u uglu dva oznojena zida pokušavalo je da privuče pažnju jedne nezainteresovane devojke koja uopšte nije slušala šta pričaju niti je to pokušavala da prikrije. Domaćica ih je u prolazu pitala da li neko poznaje momka koji je upravo na zidu nacrtao psa i mačku. Skoro da je hteo da se vrati i da je pita da li je prepoznala mačku ili je samo pročitala. Neko je, izgleda nešto rekao, neko od onih momaka iz ugla, on nije mogao da čuje šta i krenuo je, a domaćica je počela da ga prati.
Smetala mu je, još nije bio načisto da li je prepoznala mačku, ali nešto preče mu je sada bilo u glavi. Razmišljao je šta da kaže devojci koja ga je čekala na terasi, nije smeo više da ćuti. To, da je zgodna i da mu se sviđa već je rekao, a nešto drugo, nešto pametnije mu nije padalo na pamet. Okretao se oko sebe očekujući i nadajući se da će mu neko došapnuti nešto. Nije znao šta tačno očekuje i od koga, ali neko iskusan, neko ko zna kako i o čemu se može pričati sa zgodnim devojkama. Bezuspešno, svi su suviše bili zabavljeni sobom, svi su gledali svoja posla. Domaćica je i dalje išla za njim, pratila ga u stopu, ipak, na nju nije mnogo računao, a prestao je da razmišlja o tome da li je prepoznala mačku.
Par na kauču je prilično odmakao, nisu gubili vreme. Istraživali su se međusobno i u tome su daleko odmakli. Samo je bilo pitanje trenutka kada će osim usana spojiti još nešto, tu, na kauču, pred svima. Tom momku nisu nedostajale reči, nisu mu trebale, a jezik je koristio u mnogo pametnije i korisnije svrhe. Način je bitan, pomislio je dok je pogledom prelazio preko njih.
Kad bi mogao njega da pita? Da ih na trenutak prekine, pruži punu podršku i da ga pita? On bi mu sigurno dao najbolji savet.
Oni tupavi momci su još uvek pokušavali da uvuku u razgovor i da je za nešto zainteresuju onu, sada već jadnu devojku koja više nimalo nije krila da je zainteresovanija šta se radi na kauču nego li za njih i njihov pokušaj da je uvuku u razgovor. Mačka na zidu se tiho cerila, pas je režao na mačku i spremao se da zalaje. Domaćica se raspitivala da li neko poznaje momka koji je crtao po zidu.
Krenuo je ka terasi iako u međuvremenu u toj zagušljivoj sobi ništa nije smislio. Osim crteža u toj sobi ništa ga nije zadržavalo, bilo mu je nepodnošljivo da i dalje ostane i bio je pun nade da je Sunčica već negde otišla. Međutim, prevario se, bila je još uvek tu, oslonjena na ogradu, sa novom, tek upaljenom cigaretom i čekala ga.
„Nacrtao sam psa i mačku na zidu kako se ganjaju, psa sam lepo nacrtao, ali mi mačka uopšte nije uspela. Možda je to zato što ih ne volim? Da ne bi bilo zabune ispod crteža sam morao da napišem da je mačka na slici.“
„Ko bi se potresao da ne zna da li je to mačka?“
„Ja bih se potresao.“
„Ti se ne računaš, emotivno si vezan za sliku.“
„U neku ruku jesam.“
„Zašto nisi nacrtao miša i mačku?“
„Ne volim ni mačke ni miševe.“
„Zašto, pa mačke ubijaju miševe?“
„Baš zato. Mačke ne volim, miševe još manje. Mačke ih gutaju i zato ih još više mrzim, zapravo, gadim ih se.“
„Ja volim mace.“
„Ja ne.“
Hteo je da se vrati unutra, da od onog panja napravi mačku, da je nekako popravi, da se potrudi više nego malopre. Mišići na nogama su mu bili zgrčeni, spremni za pokret dok je razmišljao da možda docrta i miša. Osećao je to kao dužnost i obavezu u ovom trenutku i prema Sunčici i još više prema domaćici.
Mora da sam poludeo kada mi takve stvari padaju na pamet i kada tako nešto želim da uradim, preseče ga nova misao i otera mu miša iz glave. Bila je spremna i mačka, da ode iz glave, ali mu i tu misao presekoše dvoje koji su izašli iz kuće i stali pored njih.
„Unutra ne može da se diše.“
„Nije mnogo bolje ni napolju.“
„Bolje je nego unutra, sprema se oluja.“
„Da, unutra nema nimalo vazduha.“
Stajali su njih dvoje, muškarac i devojka, sa cigaretama i čašama u ruci, naslonjeni na ogradu. Teško su disali, zato su se i žalili.
Spremala se oluja.
Odmerio ih je dok su dahtali i širom otvorenih usta pokušavali da dođu do vazduha. I on je teško disao, nije morao toliko da otvori usta, ali se mučio. I Sunčica je teško disala, ona sa tek malo otvorenim ustima. U kući su svi teško disali, ali su ipak disali. Ceo sprat diše, na to je osuđen.
„Kad padne kiša biće svežije.“
„Da, biće.“
„Sada je najgore, ne može da se diše.“
„Uvek je najgore“, nije mogao a da ne doda.
Nisu obratili pažnju na njega, gledali su u oblake i pokušavali da ih dodirnu.
Ko zna? Možda neko nekada, u nekoj budućnosti izmisli nešto umesto disanja? Neki aparat ili preparat? Ili nam od silne zagađenosti disajni organi sami od sebe izumru, iščeznu ili kako se to već stručno kaže? Nije da to ne bi bilo zgodno? Nikako. Naročito za vreme ovakvih sparina i kojekakvih spontanih zagađenja. Ali, u tom slučaju svi oni divni mirisi na svetu, koji su preostali, bili bi potpuno beskorisni. Ne bi imao ko da ih udiše i da uživa u njima pa bi i oni morali da nestanu. Spontano izumru, iščeznu ili kako se to već kaže. Onda, teško da bi išta na svetu imalo smisla.
Sve to mu se lomilo u glavi i razmišljao je o takvim stvarima dok se borio da smisli neki produžetak razgovora.
„Moja rođaka stanuje u soliteru i gaji piliće“, reče iznenada.
„U soliteru?“
„Da, u soliteru.“
Bila je iznenađena, ali ne previše. Ne koliko je on želeo.
„Stvarno?“
„Stvarno, ali joj to niko ne zamera.“
„Kako to?“
„U tom soliteru svi gaje piliće.“
„To nije soliter, to je kokošinjac.“
Jeste kokošinjac ali se ne zove uvek tako, ima i gorih imena kojih sad nije mogao da se seti. To što je pomenuo, taj soliter i taj kokošinjac to mu uopšte nije bilo u glavi, nije razmišljao o tome i nije mu bilo jasno odakle je to došlo.
„Dobro, ne baš svi. Skoro svi. Na prvim spratovima ima nekoliko kancelarija, oni ne gaje, oni se bune i zameraju. U svakom slučaju, mislim da to nije ništa neobično i nema nikakve veze sa nama.“
„Ako nema, zašto si pričao?“
„Palo mi je na pamet.“
„Samo zato?“
„Samo zato. Čuješ kako svi kukaju da teško dišu. Jednom sam bio kod te rođake i ljudi iz tih kancelarija su vikali kako ne mogu da dišu. To me je podsetilo.“
Sa tobom sam samo zato što tako dobro izgledaš, bio je na tri-četvrtine usta da joj to kaže, ipak, nekako je prećutao pomislivši pre toga da kaže nešto o onome o čemu je malopre razmišljao, o disajnim organima i mirisima, ali se bojao da je to ne bi zanimalo.
I ona je njega gledala sa zanimanjem i to nije krila. Pitala se zašto samo ćuti i šta mu se to mota po glavi kad mu je čelo tako naborano, ali ni ona ništa nije rekla. Da li je mogla da nasluti zašto je sa njom?
„Ti si zanimljiv momak“, rekla je iznenada.
Iznenadio se. To ga je nateralo da se ispravi jer je u međuvremeno skoro legao na ogradu. Očekivao je da će svakog trenutka negde nestati, a možda ga samo provocira.
„Mislim da nisam, mislim da sam dosadan.“
„Nisam čula za tebe da si dosadan.“
Lepo od tebe, umeću to da cenim.
„A šta si čula?“
„Da si zabavan.“
Nije mogao da progovori, nije znao šta da kaže, sa Anom je bilo sve drugačije. Ona je primetila njegovu zbunjenost i potvrdi još jednom.
„Jesi, zabavan si.“
„Ova lipa divno miriše.“
„Ti to ozbiljno?“
„Da, zar ne osećaš? Lipe divno mirišu.“
„Da, ali su precvetale pre mesec dana.“
„Šta onda miriše ako nije lipa?“, hteo je da kaže i jebogabog, ali je odustao.
„Neko cveće.“
„Cveće?“, opet je hteo da kaže i jebogabog.
„Da, neko cveće, ne znam koje je, ali je cveće. Moram do prijateljice, maše mi, odmah se vraćam.“
Otišla je, odlepršala, još nije stigla da zamakne iza vrata a terasa je ostala pusta. Nije mu izgledalo kao da juri za prijateljicom. Išla je lagano, nogu pred nogu, njišući se i kao da je želela da mu pokaže šta će da izgubi ako joj dopusti da ode. Još je imao vremena za to, ali on umesto toga samo odahnu. Ipak, bilo je to olakšanje za njega i on odahnu još jednom dok je gledao kako zamiče u vrelinu kuće. Ušla je, više nije mogao da je vidi i pomisli tada da bi mu najbolje bilo da pobegne dok se ne vrati. Ako se uopšte vrati?
Zapalio je novu cigaretu i okrenuo se prema ulici. Učinilo mu se da je na samom kraju ugledao Anu kako zamiče za ugao u svojoj novoj kratkoj suknjici. Vrelina mu pođe u glavu kao da nije već bilo isuviše vreline i u njoj i oko nje. Pomisao na nju, na spermu koja mu je još uvek bila na stomaku i valjanje po travi, iza zidića, ispod drveta. Nije to ona, sigurno. Ona sada sedi kod kuće i razmišlja o tome kako je prevarila dečka sa običnim kretenom koji je prosuo spermu po svom stomaku za samo nekoliko minuta.
Baci popušenu cigaretu na ulicu svestan da to nije ni lepo ni pristojno, da je o tome razmišljao još dok je vukao poslednje dimove. To što nigde nije video pepeljaru nije mu mnogo pomagalo. Sada je pratio njen let i još jednom pomislio da nije lepo to što je uradio.
...nastaviće se...
Photo credit: C Searle via Remodel Blog / CC BY-NC-ND
