Smena
Autor: Nebojša Čehranov
ponekad sam usamljen. onda se umijem, obučem čistu košulju i sednem u auto. vozim od prelaza do prelaza i propuštam pešake da ispred mene pređu ulicu. željan sam da mi se bar neko zahvali i potrči u znak obostranog poštovanja. tu, skoro me pozvala kćerka da je hitno prebacim na trening. kasnila je. idući ka tamo, ja sam po običaju propuštao ljude po pešačkim prelazima. mojoj devojčici je to bilo čudno i u jednom trenutku mi reče, ali tata, ti propuštaš čak i one koji ne nameravaju da pređu na drugu stranu. vidi, stvarno. moguće, moguće. sa'će tata da požuri...
i tako sam primetio, da postoji posebna vrsta žena, koje dođu do ivice trotoara i tu stanu. ne prelazi im se na drugu stranu, zato što znaju da ih tamo čeka ista vrsta strašila. muški svet i muška pravila. rado bi da ostanu tu gde jesu i da počnu već jednom sa balansiranjem jednakosti. u očima im vidim rešenost da počiste siledžije sa lica zemlje. nema tu ničeg od muškog pujdanja. direktno gledanje u oči i sigurnost da ovaj put neće biti nikakvog rata. i nikakvih gluposti. dosta je više iživljavanja nad decom. dosta je sa silovanjem. neka bude matrijarhat!
Photo credit: vindpuss via Foter.com / CC BY
Nisam za matrijarhat, samo neka bude dobro. Ni jedna krajnost ne valja. Nebojša nisi usamljen, u svojoj usamljenosti. 🙂