Ruke
Autor: Zoran Plećević
Ponekad je mnogo lepše, o, ponekad je mnogo lepše lutati šumom nego znati pravi put.
Kako su ovo dobra vremena za mene i užasno je velika šteta što sada ne umem da uvidim, sagledam i prepoznam svu tu sreću u meni i oko mene i mislim da mi je teško, nepodnošljivo. Kao da život, samo moj život koji mi je čudom prirode dat grubo istrgnut iz konteksta ne samo da me ne mazi, nego galopom prolazi pored mene ne obraćajući pažnju šta je sa mnom i šta se oko mene dešava.
Gledam svoju, pedeset sedam godina staru ruku kako se pomera na tastaturi računara. Potpuno sam se predao i pretvorio u prste na toj tastaturi. Prsti su ja, ja sam prsti, složili smo se nemo. Tako jednostavno, tako mistično i ponekad prsti biraju slova, ponekad slova biraju prste. Često dolazi do nesuglasica i ponekad poneki prst propusti neko slovo ili je možda obrnuto.
a
Ne verujem da smo ikada svesni koliko nesvesnog izlazi iz nas onog trenutka kada posegnemo za olovkom ili položimo ruku na tastaturu sa namerom da nešto napišemo, zabeležimo. To je moja ruka, nemam taj osećaj, ali imam poverenja u nju. Ukuckala je već jedan romančić, doduše teško i naporno, trudila se da bude što lakši za čitanje, a to je najgore za samo kuckanje. Lagan je za čitanje bez obzira na sve začkoljice koje su nemilice posejane po njemu. Od onih koje su u službi same priče preko metafora koje su mi se činile jednostavne i prepoznatljive pa sam ih zakopavao i krio koliko sam mogao. Do ličnih, vrlo ličnih stvari koje se tiču samo mene i koje može da prepozna samo neko ko me dobro poznaje.
Ničega ona nije svesna, još uvek mislim na ruku i sasvim su joj nepoznate misli koje su meni dok ona nije umešala prste bile jasne i razgovetne. Dok razmišljam o tome ne mogu baš uvek da kažem šta sam u tom i tom pasusu hteo da kažem, a šta sam uspeo? Koliko se trudim oko svega i uveren sam da misli o lepšim i finijim stvarima na način koji ona ne ume da izrazi. Ne zameram previše bez obzira što mislim da mogu bolje i suptilnije.
Da li je to reč koju sam imao nameru da upotrebim ili je to ruka sama odabrala i odradila?
Smislio sam priču o čoveku koji je na smrt bolestan i možda ga samo sati dele od nje, a njegovi mili i bližnji umesto da ga neguju i leče, da pate i tuguju za njim, šminkaju ga i doteruju da bi na onaj svet otišao što lepši. Imam celu priču u glavi, od početka do kraja, ali ruka ne ume ili ne želi da je unese u računar.
I ja mislim da je priča teška, tema suviše mračna i mučna. Ipak, ona ne bi trebalo da ima bilo šta sa tim, njeno je da kucka, da pronalazi slova koja se ponekad sakriju na tastaturi, ali nemaju tu moć da sa nje odu.
Ono „a“ je iskočilo slučajno zakačeno malim prstom i mada nimalo ne liči podsetilo me je na burek sa sirom.
Photo credit: Key Foster via Foter.com / CC BY
