Krik besnog Derišta

Krik besnog Derišta

Autor: Predrag Stojadinović

Napišem ja tako tekst “Pokaži mi to ništa, da ga vidim”, u optimističnom pokušaju da neobaveštenim ljudima najjednostavnije moguće objasnim neke od najkomplikovanijih stvari iz fizike, astrofizike i kvantne mehanike.

Znam, šta mi je to trebalo?

U tom tekstu sam napravio jednu veliku grešku. Naime, nisam naznačio da to nisu moje tvrdnje, već da samo prenosim, tačnije maksimalno pojednostavljujem, ono što su otkrili i objasnili mnogo kompetentniji i pametniji ljudi od mene, konkretno profesor Lorens Kraus na prvom mestu, ali i mnogi drugi.

Naravno, kako to obično i biva, iz prašine nebitne prošlosti pojavljuje se osoba povređene sujete jer sam ga navodno izbacio iz neke fejsbuk grupe, nekada. Da li jesam, ili nisam, niti znam, niti me zanima.

Ali, kao što već i sami vidite, cela priča počinje da liči na predškolsko. Mala mica se udidila jer nisam hteo da igram klikere, već sam otišao da igram fudbal sa drugom decom. Zaista ne znam kako bih drugačije objasnio nesposobnost određenih ljudi da prihvate da neko ne želi da se “igra sa njima” na fejsbuku, već to želi da radi sa drugim ljudima. Da stvar bude još gora, ta osoba je navodno fizičar, te još kao radi i doktorat iz fizike. Teško je raditi doktorat sa mozgom nivoa predškolskog deteta, siguran sam.

No, bilo kako bilo, ovaj mentalni adolescent je čekao i čekao i čekao, i napokon dočekao nešto što sam ja napisao a da to može da napadne.

I napao je, kao što možete i sami da vidite:

Raspis’o se čovek.

Ako ste pročitali originalni tekst, “Pokaži mi to ništa, da ga vidim”, te ako ste pročitali i ceo ovaj komentar, videćete da se on odnosi na samo poslednji deo, tačnije na poslednjih 15% mog teksta.

Dobro ste pročitali. “Uvređeni” mladi fizičar nije uspeo da pronađe nijednu slamku za koju bi mogao da se uhvati u prvih 85% teksta, pa je onda morao maksimalno da iskoristi tih poslednjih 15%.

Zašto samo tih poslednjih 15%? Pa odgovor je zapravo vrlo lak i očigledan.

Upravo taj deo skoro niko neće razumeti, jer se tu govori o virtuelnim česticama, ili skraćeno virtuonima, o kojima samo mali broj ljudi na celoj planeti nešto zna, te je tako veoma lako obmanjivati i lagati ljude na tu temu. Kada ljudi nešto ne znaju, onda nisu sposobni ni da prepoznaju laži, pa samim tim ni da se zaštite od obmana baziranih na tome.

Uz to, neizbežno, ide i njegovo pozivanje na nekakvu titulu “fizičara”, što je logička greška pod nazivom “pozivanje na autoritet” ili na latinskom “argumentum ad verecundiam”. Zatim, takođe neizbežno, dolazi skribomansko trabunjanje i dugački citati na engleskom, gomila potpuno nerazumljivih izraza i rečenica koje treba čitaoca, koji nije astrofizičar, da nateraju da se oseća neadekvatno, glupo, neobrazovano, te da prihvati zaključak autora kao validan, jer čim on tako komplikovano piše, mora da je mnogo pametan i samim tim u pravu. Ovo je poznata logička greška pod nazivom “dokaz zastrašivanjem” ili na latinskom “argumentum verbosium”. Obe ove pomenute greške su opisane u mojoj knjizi “50 logičkih grešaka za koje treba da znate”: http://50logickihgresaka.com/.

No, vratimo se kriku besnog Derišta, i njegovim tačkama.

Tačku 1 ćemo preskočiti, jer je više nego smešna. Nije šija nego vrat.

Tačke 2, 3 i 4 ćemo ostaviti za kraj, jer su zapravo jedna stvar, i to ona najzanimljivija.

Tačka 5 je klasično skretanje sa teme, jer nigde u mom tekstu ne stoji da kvantna stanja nastaju sama od sebe. Dakle, logička greška “strašilo”; izmišljanje nepostojećeg argumenta koji lako može da se napadne.

Tačke 6 i 7 pokazuju drugi prikriveni motiv "uvređenog" mladog fizičara, a to je njegovo lično neslaganje sa profesorom Lorensom Krausom. Pa, pošto to neslaganje nije mogao da ispuni tamo gde mu je i mesto, u naučnim radovima u kojima će se suprotstaviti profesoru Krausu, on tu svoju frustraciju pokušava uperiti ka meni, jer sam mu lakša meta. Dodatno, upravo su ove dve tačke pomenuta logička greška “dokaz zastrašivanjem”.

No, bilo kako bilo, u tim svojim tačkicama, "uvređeni" fizičar citira Davida Alberta, koji je jedino poznat po tome što je napisao veoma negativnu kritiku Lorensove knjige “A Universe from Nothing”. U toj svojoj kritici, Albert se zapravo duri isto kao i naš "uvređeni" fizičar. Albertu, naime, smeta to što Lorens koristi kvantnu mehaniku protiv religije i religijskih gluposti i besmislica.

Koliko je zapravo Albert neadekvatan kritičar, pokazuje činjenica da se cela njegova kritika Krausove knjige bazira na postavljanju veoma glupog pitanja “Zašto…?”, te “Zašto se svemir sastoji iz toga iz čega se sastoji?”, pa “Zašto se uopšte sastoji iz toga?”, pa naravno “A zašto uopšte postoji svemir?”, itd. Postavljanje pitanja “Zašto…?” je logička greška “napunjeno pitanje”, jer se nameće pretpostavka da nekakv smisleni razlog definitivno postoji. Što naravno nije nigde i nikada dokazano, već se samo veoma bezobrazno uzima zdravo za gotovo.

No, dosta o Albertu, vratimo se našem "uvređenom" fizičaru, koji sam sebi upada u usta u svojoj poslednjoj rečenici, projektujući svoju kognitivnu pristrasnost pod nazivom Daning-Kruger efekat, na druge, u ovom slučaju mene. I premda ne sumnjam da će jednoga dana, ovaj mladić biti dobar fizičar, jer ima mogućnosti da to postane, sujeta i ego će mu u tome na tom putu neprestano odmagati. Prijateljski bih mu savetovao da se okane držanja pridika sa umišljenog pijedestala i da razmisli o tome da ako već želi da kritikuje tekst napisan, više puta naglašeno, laički i za laike, onda mora da pokuša da se ne frlja, kako narod kaže, frazama koje je samo prekopirao iz udžbenika.

Ali, vratimo se najzanimljivijim tačkama 2, 3 i 4, na kojima naš "uvređeni" fizičar zapravo bazira ceo svoj komentar i gde zapravo tvrdi da je neistina da “ništa ne postoji” i da “čestice nastaju ni iz čega”.

Da vidimo šta kaže profesor Lorens Kraus u svom predavanju, na kom je moj originalni tekst i baziran. To predavanje možete videti na Youtube-u: “Lawrence Krauss: A Universe From Nothing”.

Na tačno 20 minuta u tom snimku, profesor Kraus kaže: “Nothing isn’t nothing anymore, in physics. Because of the laws of the quantum mechanics and special relativity, on extremely small scales, nothing is really a boiling bubbling brew of virtual particles, popping in and out of existence on a timescale so short you can’t see them.”

a prevedemo: “Ništa nije više ništa, u fizici. Zbog zakona kvantne mehanike i specijalne teorije relativnosti, na ekstremno malim skalama, ništa je zapravo uzavrela ključajuća smeša virtuelnih čestica koje nastaju i nestaju na vremenskoj skali toliko kratkoj, da ih ne možete ni videti.”

Dalje, na 20:51 u tom snimku, Kraus pokazuje animaciju “praznog prostora”, ili “ničega”:

Pri čemu Krauss zaključuje upravo ono što sam ja i preneo u svom tekstu, da “ništa ne postoji”.

To što ja smatram stavove, argumentaciju i naučna objašnjenja prof. Krausa sasvim korektnim i lako razumljivim, ne znači da tvrdim da su jedina ispravna ili uvek i zauvek apsolutno tačna. Kao i sve drugo u nauci što spada u domen teorije, tako su i stavovi prof. Krausa o onome o čemu i dalje učimo, vezano za naš univerzum, podložni preispitivanju. Štaviše, ali i donekle ironično, sam Kraus je taj koji uvek i redovno poziva na kritiku i preispitivanje.

Zato je i napad "uvređenog" mladog fizičara, krajnje nepotreban i veoma pogrešno usmeren.