Kraljica koincidencije ili Original falsifikata
Autor: Vera Vujičić
Pažnja deluje kao munja. Jednostavno, koncentišući se na nešto, moguće je otkriti beskrajne analogije i ostvariti iskustvo, koje zovemo koincidencija.
Hulio Kortasar
Ova komplikovana priča ima tri aktera i sva trojica su pisci. Jedan, vrlo poznat, i meni i javnosti. Drugi je polupoznat, meni do momenta koincidencije, potpuno nepoznat.
Prvi, srpski pisac srednje generacije, drugi, nešto mlađi, bosanski pesnik i pisac.
Sad, onaj treći, on je već pokojnik, a u okruženju u kom je živeo, bio neslućeno popularan. Ipak, ja do dana njegove smrti nikada nisam čula za njega. Kao i prvi, pripadao je piscima srednje generacije. Autor kratkih priča i novinar, Sarajlija.
Pored generacijske i geografske udaljenosti i otuđenosti, među ovim piscima se pojavio i „faktor devedesetih“, koji je onu, već pomenutu udaljenost i otuđenost, doveo do potpunog apsurda. U mraku koji je zavladao, pogubile su se kulturne veze, a samim tim i uvid u dešavanja u književnosti i umetnosti suseda.
Početkom devedesetih, srpski pisac, V. B. objavljuje zbirku pripovedaka. Mlađi bosanski kolega, A. Z. piše pesme, a Dario Džamonja, glavni uzročnik koincidencije i njenih posledica, je pisao kolumnu za sarajevske novine. Ali i kratke priče. I to kakve priče! Početkom rata je otišao u Ameriku, a kasnije se vratio u Sarajevo, gde je 2001. godine umro.
Sad, kakva bih ja kraljica koincidencije bila, da za njega nisam saznala baš na dan njegove smrti! Sasvim slučajno, nevezano sa činjenicom da je on tog dana umro. To tada nisam znala.
Čitajući naše novine na internetu, naišla sam na članak o njemu – velikom boemu, nesrećnom čoveku, koji, kako se to kaže, utapa svoju tugu u alkoholu. Noći provodi po kafanama, a danju slika Sarajevo, pišući o svom gradu i sugrađanima, o svakodnevici, samoći i pijanstvima, na jedinstven način i sa iskrenim sentimentom. Dirljiva, jako dirljiva, sirova i iskrena emocija koja je izbijala iz teksta, me je prosto dodirnula i osvojila. Pomislih, bože, kako je ovo divan čovek!
Odmah sam nazvala prijateljicu, Sarajku, da se raspitam. Tu me preseče vest da je on baš toga dana umro! Uz vest, dobih i obećanje da će mi poslati nekoliko njegovih knjiga. Tako je i bilo, dobila sam „Priče iz moje ulice“ i „Ptica na žici“. U ovoj drugoj, pored Darijevih originalnih tekstova, našlo se i desetak drugih, u formi kratke priče ili eseja, u kojima kolege, na direktan ili indirektan način, govore o njemu. Poslednji tekst, „Basna“, je iz pera pomenutog A.Z., meni tada nepoznatog. Čitala sam sa nejasnim utiskom da mi je sve to već jako poznato, kao neki deža vi.
Naravno, desetak godina ranije sam pročitala zbirku kratkih priča V.B. Jedna priča, majstorski napisana, pod nazivom „Opomena“, mi se očigledno duboko urezala u pamćenje.
Klupko počinje da odmotava moja svekrva, ljubitelj književnosti i strastveni čitalac. Kod nas u gostima, pročitala je jedan roman V.B., dopao joj se i upitala, imam li još neku knjigu od istog pisca.
Bez razmišljanja i bilo kakve namere, pružila sam ruku i sa police slučajno izvadila baš tu zbirku. Nasumice sam je otvorila i pogled mi odmah pade na uvodne reči. Čudan osećaj me je obuzeo. Ja ovo znam, ja ovo znam, zujalo mi je u glavi… Odjednom, setih se priče „Basna“, autora A.Z. I u jednoj i u drugoj se pominje Galveston, gradić u Meksičkom zalivu, nadomak Hjustona. Naravno, uporedivši priče, zaključila sam da su bukvalno iste, od reči do reči. Jedino, ekavsko-ijekavska razlika, iz razumljivih razloga.
Ceo dan sam tumarala po kući, razmišljajuću o tom „slučaju“. Pokušavala sam da odgonetnem o čemu se radi; zagledala knjigu, tražila neki znak, recimo, da je inspirisana postojećom pričom. Uzalud, nisam mogla ništa da nađem. Nisam mogla da se smirim. Najzad, oko ponoći poslah email izdavaču sa komentarom o mom zapažanju i pitanjem, o čemu se tu radi.
Odgovor je brzo stigao, ali od A.Z. Prosledili su mu mejl, da mi on objasni. Njegovo objašnjenje je bilo čuđenje: jednostavno, iznenađen je i nema pojma kako se ta „koincidencija“ desila. Čuo je, kaže, da su se takve stvari dešavale u istoriji knjiševnosti, ali gde baš njemu da se desi?! Neverovatna iracionalnost i bezobrazluk su me zaprepastili! Jasno sam ga uhvatila u laži, a on i dalje tera svoje!
Odmah sam nazvala V.B. beogradskog pisca, autora originalne priče „Basna“, da vidim šta on ima da kaže. Na moje veliko iznenađenje - kakve li koincidencije - on se nalazio u kolima, na putu za Sarajevo. Upitah ga nabrzinu, da li je čuo za „Pticu na žici“. Ne, odgovorio je, osim ako ne mislim na Koenovu pesmu.
U laži su kratke noge. Dobar glas daleko se čuje, loš još dalje. V.B. stiže u Sarajevo, a knjiživni krug već bruji o „aferi“ i plagijatu. Tako je tu, na licu mesta, „postao zbilja poznati pisac“, kako mu je kasnije rekao Milorad Pavić. Ako te plagiraju, to je znak da vrediš, da si stvarno neko i nešto.
Savetovali su mu da podnese tužbu zbog povrede autorskih prava, ali je on odbio. Umesto toga, u svoj sledeći roman u pričama uvrstio je i priču „Original falsifikata“, sa naznakom da je naslov pozajmljen od Dragana Kresoje.
A moja naznaka je da sam u podnaslovu navela pozajmljeni naslov originalnog naslova.
Tek da ne bi došlo do neke ,,koincidencije”.
Photo credit: thorinside via Interior Design / CC BY-NC
