Festival
Autor: Vera Vujičić
Prošlog vikenda sam na Fejsbuku objavila: ,,Prvi put s mužem na festival! Insp. by Milovan Glišić.” Posle se setih da to nije istina. Bilo je festivala u našem životu, kao što je Ravinia, poznati čikaški festival, ali to je nesto drugo. Mislila sam na rokenrol. Mi smo sredovečni ljudi (63god.), dakle, videli smo mi mnogo toga, od Džetro Tal i Roling Stounsa do Brajana Ferija, Džoa Kokera i Kleptona. Moj muž je čak video Džimija Hendriksa, 1969. u Parizu.
Ipak, na jednom takvom višednevnom kermesu, kao što je muzički festival, nismo nikad bili zajedno. Ja obično idem sa ćerkom i njenim društvom.
Prvog vikenda u junu, u Hjustonu se već devet godina održava Free Press Summer Fest. Jako je zgodno kada se događaj odigrava u vašem gradu – ne morate da putujete, a uveče se vratite kući i spavate u svom krevetu. Festival se održava u prelepom, velikom Elenor Tinsli parku, u samom gradu, pored rečice, a u pozadini se vide obrisi oblakodera u centru grada. Veličanstven prizor. S obzirom da je u suptropskoj klimi u junu toplo i sunce žeže, veliko drveće i zelena trava umnogome doprinose prijatnosti i lepoti događaja.
Ali, klimatski faktor je nepredvidiv. Ove godine smo skoro tokom celog maja imali rekordne kiše i poplave. Teren u parku, da ne kažem, zemlja, je na to reagovala. Nedelju dana uoči festivala, stiglo je obaveštenje od organizatora, da festival menja lokaciju. Nemoguće je instalirati svu tu konstrukciju, teške pozornice, na praktično blatnjavim barama. Zato je određeno novo mesto – jedan od ogromnih parkinga velikog sportskog stadiona.
Ne znam kako da opišem razočaranje koje je zavladalo. Sa jedne strane, zelenilo i lepota, sa druge – rugoba betonskog sivila, bez duše i bilo kakvog šarma. Dobro, ima i tamo pokoje drvo, čak i neke travnate površine, ali, ipak, to je –parking, a ne park!
Ali, tako je moralo biti! U međuvremenu, od objave promene lokacije, pa do početka festivala, kiša je danonoćno padala. Kad nije padala, onda je pljuštala. Ko nije, bar na filmu, video suptropsku kišu, nema pojma o čemu govorim. Nije za džabe Stivi Rej Von komponovao čuvenu pesmu, Texas Flood (Teksaška poplava)! Možda je uvrnuto, ali bi mi lakše što kiša uporno pada. Bar, eto – postoji još jače opravdanje zbog kog idemo na parking. Takođe, verovala sam da će se kiša ispadati, pa da nam za vikend bude vedro. Haha, pusti snovi…
Dakle, prognoza za vikend (i nadalje) je bila: jaka kiša, grmljavina, oluja… Pa, ništa, spremni smo na sve.. Svake godine izvlačim moju ,,opremu” – plastičnu kabanicu i gumene čizme, a ,,japanke”stavim u torbu. Obučem majicu i šorts i spremna sam za sve posledice globalnih klimatskih promena. Sa skoro svakog festivala imam bar jednu sliku u takvoj opremi, sa naslovom: Thank you, Kate Moss, for reinventing rain boots as fancy festival gear! Nisu glupe te manekenke, može se od njih ponešto naučiti.
Subota: Da je jutro svanulo, zaključujemo gledanjem na sat. Gledanjem kroz prozor, moglo bi se reći da je još uvek noć. Kiša pada, a i naš entuzijazam polako opada… Približava se podne i zvaničan početak festivala. Mi ne žurimo, kao mi smo kul, ne moramo baš odmah tamo da budemo. Ianako najbolji bendovi nastupaju u drugoj polovini večeri. Daunloadirali smo festivalski app, i napravili naš raspored muzičara koje želimo da vidimo.
Najviše nas privlači ruska gipsy punk grupa, Gogol Bordello. Njihov svaki koncert je neopisiva žurka, ludilo sa pevanjem, skakanjem, igranjem i opštenarodnim veseljem. Znamo ih od ranije, pa nas ni kiša, ni poplava neće sprečiti da ih vidimo i čujemo. Pored njih, na našem rasporedu su upisani i veseli duo, Matt and Kim, Black Angels i White Denim, oba benda dobro poznata, Teksašani iz Ostina, Ruskinja, slovenačkog porekla, iz Viskonsina, Zola Jesus, Father John Misty i kao hedlajners, Modest Mouse i Lil’ Wayne & 2 Chainz.
Oko 3h konačno krećemo od kuće, nebo se na trenutak razvedrava, sunce se pojavljuje! Haleluja! Na parkingu vadimo losion za sunčanje, jer teksaško sunce prži. Mažemo se, ali ubrzo kiša počinje – džabe smo se trackali!
Posle podužeg pešačenja, stižemo do manje pozornice gde pankeri, Thee Oh Sees, započinju svoj set. Opasni su, nema šale! Raspoloženje u publici momentalno raste – na kvadrat, kub i enti stepen. Pank je živ, umro nije!
https://www.youtube.com/watch?v=sj_JBrwfQ_Q
Gogol Bordello su bili fantastični! Izuzetni! Frontmen, Judžin Huc, ima energiju za tri osobe, a violinista i harmonikaš, su očigledno završili ozbiljne ruske muzičke akademije. Svi u publici, srećni i veseli, kiša nikome nije smetala.
https://www.youtube.com/watch?v=inOu2SaAeIk
Nedelja: Proučavamo vremensku prognozu, koja je još gora, nego prethodnog dana. Svesno preskačemo neke bendove i stižemo na drugu polovinu dana. Vreme je okej, Leon Bridges je završio nastup i taman smo se spremili za Young the Giants, kad preko razglasa narediše evakuaciju – veliko nevreme nailazi. Sad još i to! Posle sat i po, sve se nastavilo, kao da ništa nije bilo: Chainsmokers, Edward Sharpe and the Magnetic Zeros, a onda, za nas, najinteresantniji, Violent Femmes! Bili su izvanredni, pa smo zaboravili sve prethodne nedaće, a i umor i bol u leđima od višečasovnog stajanja.
https://www.youtube.com/watch?v=ErdLsm_zB1o
Veče smo završili između Deadmau5 i The National. Uh, nije lako!
https://www.youtube.com/watch?v=-4ca8OwLUMY
Kritičari su ovogodišnji FPSF proglasili najgorim do sada. Moj muž kaže da je bilo super! Moraću da ga vodim na bar još jedan festival do kraja godine. Sve je lepše, kada je lepo vreme.
Raspoloženje nam ne nedostaje! Samo da nas klimatski faktor ne zezne.
