Degrada(m)cija
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Ne da nisam feministkinja nego bih izvukla filmsku traku istorije i odsekla deo kad je žensko stalo rame uz rame sa muškarcem. Osim izjednačavanja građanskih prava i mogućnosti da bude nezavisna, ne vidim šta je žena dobila feminizmom. Oboje radimo, zarađujemo kol’ko zarađujemo, delimo poslove... Nije nego! Nit' dobro nama, nit' dobro njima. Što ja ne bih volela da mi sat ne zvoni svako jutro u 5:45, nego da ustanem naspavana, sveža, vesela; odvedem decu u školu, napravim ručak i kolače, a onda frizuru i manikir, oribam kuću, pročitam knjigu, zamirišem i namirišem, pa kad mi hranilac porodice dođe s posla, da ga nasmejem, nahranim, napojim, zagrlim... nastavak znate. Što ne bih volela da svaku sekundu provedem s decom, umesto što strepim kako su se vratili iz škole, da li su ručali, šta ako ih zaboli nešto a sami su kod kuće? Što ne bih bila srećna da mogu da se bavim onim što volim, onda kad želim a ne kad moram? Da namirim porodicu pa sednem kraj otvorenog prozora i udišem aromu svežih zemički iz obližnje pekare, pijuckam čaj od nane i pišem priče, umesto što jurcam kao bez glave da bih za tri sata uradila ono za šta mi, da bi bilo kvalitetno, treba bar osam sati. Što ne bih volela da ne razmišljam o računima, akcijskim prodajama, da ne kalkulišem nego kuliram dok se bavim svojim poslom. Ženskim. Domaćinskim. Nikad mi ne bi bilo dosadno, nikome ne bih bila dosadna. Razmažena da razmazim. Da ne moram da budem jaka. Da mogu da budem žena, slabiji pol. Al', jbg. Nije feminizam to što pošten muškarac na ovim prostorima ne može da izdržava porodicu svojim radom. Nije da neće, ne može. Sa izuzetkom sportista i retkih preduzetnika, naši muškarci osuđeni su na pošasti feminizma. Mislite da oni vole ako zarađujemo više od njih, ako žive u našim stanovima, ako rade kako im mi kažemo? Šta god oni govorili, prirodno je da muškarac bude korak ispred žene. Ne više, samo korak. Tada je srećniji i stabilan, oseća da ispunjava svrhu oca porodice, stabilan je, jača mu samopouzdanje i libido. Kao što je i žena srećnija kad je zaštićena, kad oseća da ima na koga da se osloni makar joj taj oslonac nikada ne zatrebao. Tada ona može da bude onaj nesrećni stub kuće, ali nepodrivan stalnim stresovima, gužvom, jurnjavom, nervozom. Što ne bi volele da imamo dovoljno i para i prostora? Što oni ne bi voleli da imaju ono trojstvo domaćica-kurva-dama u jednoj, i to svojoj, koja ne mora barabar sa njima da jurca za egzistencijom? U naše sjebano vreme, ako žena ne radi uglavnom ne znači da ne mora nego da nema posla. Ni dovoljno u novčaniku, ni dovoljno na stolu, ni dovoljno u postelji. Gde nema šta da se jede ujedaju se ljudi. Nije to feminizam, jeb'o nas feminizam, to je moranje. Degradacija damstva, degradacija džentlmenstva, degradacija partnerskih zajednica. Transformacija ljubavi u rivalstvo.
