Zanimanje – navijač
Autor: Milovan Subotić
Beograd, 30. maj 1991.
Naplatna rampa na ulasku u Beograd. Dan topao, sparan. Autobus kome je klimatizacija bila daleki futur, prepun isparenja od alkohola i oslobođenosti od obuće, nastavlja prema tvrđavi. Kalemegdan – „Cvijeta Zuzorić“. Odavde smo pošli pre dva dana. Pošli po san. Sedamo u četrdeseticu koja nas vodi ka studentskom domu na Zvezdari. Krevet. Deset sati sna i buđenje u jedanaest uveče. Čoveče, jesmo li sve ovo sanjali, preseče me sažvakani glas mog cimera Toze. „Sve su prilike da nismo, rekoh.“ Uz mlako pivo koje je preteklo u studentskoj sobi od ispraćaja na dalek nam put, pokušavamo da složimo kockice iz prethodna dva dana. „Istorija čoveče, bili smo deo istorije“, reče Toza dok su mu se zenice širile.. Uskoro će ponovo taj 29. maj. „Danas je 25 godina otkako je Crvena Zvezda trijumfom u Bariju postala klupski prvak Evrope“, sačekaće nas već izlizan lament.
Beograd, 16. april 2016.
Teram se da nastavim da gledam drugo poluvreme derbija Zvezda – Partizan, na tv-u, kako drugačije. Mučenje lopte na terenu, mučenje čoveka koji pokušava da ovaj događaj prenosi kao nešto zaista važno, mučenje ljudi (i „ljudi“) na tribinama... Pirotehnika koja se uvek unosi na isti način, incidenti koji počinju u tačno planirano vreme, nekoliko dečaka sa podlivima i neki od njih koji više ne broje do deset kada gledaju u prste obe šake.
Postoje ljudi koji još uvek odlaze na utakmice. Postoje i novostasale generacije koje misle da je oduvek bilo ovako. A nije. U međuvremenu je njegovo veličanstvo – navijač, postalo zanimanje. Kako drugačije objasniti vesti tipa: „U napadu na američku ambasadu učestvovali su navijači Crvene Zvezde, Partizana i Rada“, „Navijači napali učesnike Parade ponosa“, „Navijači upali u Skupštinu“, „Navijači krenuli prema administrativnoj liniji ka Kosovu“...
Ukoliko pretpostavimo da fudbalske, u poslednje vreme i košarkaške, i još neke druge utakmice, oduzimaju ovim „poslenicima“ desetak sati mesečno. Tome možemo dodati i deset sati pripreme za utakmice (ko će da unese baklje, ko noževe, ko topovske udare). Dakle dvadeset, a uobičajena radna nedelja je 40 sati, pa puta četiri, e jbg, to je 160 sati. I kako sad da navijač ostvari tih 160 radnih sati, i da opravda platu, ako ne radi i u „vanradno vreme“. I onda se to nekako skupi, malo se pale ambasade, malo se prebijaju pederi, malo se prate novinari, malo se daje kvorum po beogradskim crkvama... nakupi se.
Vreme sporta i razonode, prvog programa Radio Beograda, ona radost kad Vardaru daš gol i kad se iz Tuzle vratiš neporažen, onaj osećaj kad voliš, pa nemaš gde mržnju da udeneš... Sećamo se...
Tozi, koji već dugo ore nebeske njive.
