Veliki snovi
Autor: Iva Radović
Kažu: najteže je starima. Najteže je ljudima koji su veslali ceo svoj radni vek i sada se, ni krivi ni dužni, nasukali. Ono što su stekli uplaćujući u penzioni fond pojela je majstorski vođena državna politika sračunata na uništenje sopstvenih građana - koja sada i preživljava crpeći, doslovno, te iste iscrpljene građane. Neretko su njihove skromne penzije jedini izvor prihoda, jedina čokolada za unučad.
Ili vele: najteže je mladima. Rastu u državi bez budućnosti, počesto u teškom siromaštvu, nemaju čemu da se nadaju. Izvesna im je samo nesigurnost u obrazovanju, sticanju zvanja, pronalaženju posla. Izvestan im je jedino težak izbor između odlaženja preko granice ili puzanja da bi se u Srbiji došlo do nekakvih privilegija (koje čine razliku između propasti i opstanka). Siguran im je jedino prostakluk i kal u kojem im se zemlja do iznemoglosti valja.
Jalovo je i žalosno nadmetanje u disciplini ,,kome je najteže"; svima nam je dogorelo do nokata. Kada se osvrnu iza sebe, današnji penzioneri ipak bar mogu da vide plodne i žarke godine odlazaka na more, podizanja kredita za stan, kupovine automobila. Ni iz čega stvaralo se nešto, deca su dolazila na svet, zaimalo se, kućilo se, napredovalo se.
Današnji klinci, zahvaljujući adaptivnoj sposobnosti čvrsto utemeljenoj u visprenosti i mladosti, znaju sa čime raspolažu, gde su se obreli i kako da to iskoriste - ili promene. Oni se, po potrebi, oslobađaju balasta društvene odgvornosti, saosećanja, naivnog idealizma, ako procene da im smeta da prežive. Ne svi, razume se: ali svi su rođeni u vreloj čorbi u kojoj se danas kuvamo, pa su već s početka znali da će biti skuvani - ili se uspentrati uz usijane zidove srbijanskog kotlića.
A šta je sa nama, sa generacijom današnjih tridesetogodišnjaka, četrdesetogodišnjaka, pedesetogodišnjaka?
Mi smo, sestre moje i braćo, prsli k’o staklo.
Mi smo generacija tranzicionih luzera, poslednji izdanak paradajz turista koji već zaboravlja kako miriše more. Mi smo generacije koje pamte i Štafetu mladosti, i sindikate i ,,Fiće", i novi talas, i srbovanje, i Slobinu isturenu diktatorsku donju vilicu. I Osmu sednicu, i Memorandum SANU, i početak višepartijskog sistema, i rat, rat, rat, i Komrakova, i Filareta koji zvecka dečjim kostima, i Milu Štulu, i ženidbu Arkanovu, i 9. mart, i Vuka i Komnenića na balkonu, i Pekića koga na ponovljenim izborima šije jedan pajac, i njega sa glogovim kocem, pištoljem, zarđalom kašikom, i njegovog žgoljavog golovratog pulena (u kućnoj nam terminologiji poznatog kao ,,malo govno"). O, da, pamtimo i Lečića s nešto manje kose no danas kako zlostavlja mikrofon na Terazijama, Đilasa - perspektivnog studenta; i beskonačno tabananje, Čedu-oženi-me bez novaca i bez trokrilnog gabarita, i paljenje ambasade, i šizelu i smirelu i Avrama Izraela, i Peti oktobar i mučnu, potrošenu, besmislenu metaforu o šestom, i ubistvo Zorana Đinđića i kasnije ,,zoranisanje" ljudi koji ga u životu videli nisu, i Đilasovu zebru i Čedin most, ne, pardon, obrnuto. I bus-plus i stiropor, i grobara predsednika, i vozdizanje Vučića i golgotu Srbije.
Svet u kojem smo mi rođeni spaljen je do temelja. Dojučerašnji saborci postali su krvni neprijatelji, dojučerašnji zlikovci proizvedeni su u nacionalne heroje, ono čega su se pametni stideli postalo je budalama propusnica u svet slave i moći. Vrednosti sa kojima smo rasli prodate su u bescenje, novotalasni heroji ližu Vučićevu čizmu po društvenim mrežama, pevačice narodne muzike su ozbiljni kandidati za ministre kulture, čedo Arkanovo i Cecino postalo je punoletno i tom prigodom dobilo poklona u vrednosti stana u Beogradu na vodi. Šape bagera raskopavaju taj lepi, drevni grad i prave spomenik gluposti i bestijalnosti jednog malignog, rušiteljskog, letalnog režima.
Naša generacija iznedrila je krimose, pevaljke, Malog, keramičara, Nebojšu iz Beograda, Vulina, Babića, Jorgovanku, Krleta, Vučićevića, Vučića i ostatak čopora. Oni su nas rastrgli, rastrojili, ubili. Ostatak je pobegao, utekao spasavajući živu glavu ili prosto pao, pao od ratova, bolesti, pao u beznađe, letargiju i mentalne bolesti.
Mi smo u godinama kada bi trebalo da smo u punom naponu snage, najplodotvornijem, najproduktivnijem dobu - a raspeti smo između lomljenja kičme na poslu, dece, između školskih knjiga, ekskurzija, poreza na imovinu, izdataka sa hranu, lekove, odeću, a deca rastu, traže, žele, deca žele sladoled, igračke, patike, skakanje na gumenom dvorcu, Zoološki vrt, šišanje, internet, telefon, deca žele da žive. I mi želimo da živimo, ali ne možemo, nije nam dopušteno, moramo da radimo, da grcamo, da hranimo. Neki od nas otišli su daleko, i još dalje, potucali se po belom svetu ne uspevajući nikada da nađu dom. Neki se nikada nisu usudili da se zaustave, da donesu decu na svet; neki to nisu želeli, znajući da neće moći da im obezbede ni deseti deo onoga što je nas dočekalo kada smo rođeni.
Mi smo generacija premorenih, prerano sagorelih, smrtno bolesnih ljudi.
,,Bu kadar mert mi
Kaosun dili
Aç su kalbini
Söyle
Hayatın gerçek mi ?
...
Gördüm
Gördüm
Gördüm
Büyük düşler gördüm"
,,Da li je jezik haosa tako jasan?
Otvori svoje srce, reci mi:
Da li je tvoj život stvaran?
Imao, imao, imao sam
velike snove."
(Mor ve ötesi - Büyük düşler )
https://youtu.be/2GOst-Ucc44
Mi smo generacija koja je sanjala i probudila se razočarana. Nismo živeli svoje snove, kao naši roditelji, i nemamo pragmatične zahteve prema životu, pa i prema snovima, kao generacija naše dece.
Imamo otimače u svojim redovima, znamo vrlo dobro ko su, možemo ih prstom pokazati. Oni su ukrali naše snove i pretvorili ih u šarene laže.
Vreme je da ih ispljunu nazad, do poslednjeg.
