TAKO (NE)TREBA
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Dogovorimo se jednom Ema i ja da izađemo. Al' ne u kafić na kafu već u fićka, na fuka. Onako kako smo to radile dok se ona nije udala (negde oko 21-ve) i ubacila se u fazon ,,udata sam, kući sedim, tako treba”. Ema je inače super lik. Kadar stići i uteći i na svakom mestu objasniti: kako se pravi koja torta, koji je najbolji čaj protiv grčeva, koja mama ima dečju garderobu za razmenu. Zna i hrpu viceva. Sluša Sergeja Ćetkovića, osim kad dođe kod mene: “E, pusti Ramonse, da dođem sebi. ,,Zašto to radi? Jer tako treba. Primer za svoju već poodraslu decu. Primer za komšiluk. Primer za familiju. Primer za izbegavanje. Al', jbg, ne mogu, ne daju mi ti Ramonsi ,,da dođe sebi”. Stalna rasprava da to tako ne treba nije poslužila ničemu osim njenom zaključku: ,,Lako je tebi, ti ne jebeš živu silu!”
Uglavnom me mrzi da se udubljujem u jalove rasprave ili bilo kakva samoobjašnjavanja. Svi te vide kroz prizmu svog života. U odnosu na to šta bi oni radili na tvom mestu donose besmislene i natačne presude. Ne pada im na pamet da si ti, može biti, drugačiji i da imaš različiti sistem vrednosti. Mora da je tužno biti egoističan a ograničen. Ne znam, nisam probala. No, dobro, vremenom se čovek navikne, pa tuđe opservacije shvata kao anegdote.
Vratimo se mi Emi. Nagovori ona samu sebe da izađemo, kao u gud old tajms. Da se vratimo do ponoći Ne, nema gledanja na sat. A šta ako budu samo klinci? Boli me uvo. Ako nas neko vidi pa kaže da nismo normalne? Šta ako ti lupim šamarčinu? Izađemo mi. Ema u rokerki i martinkama, kao nekad. Nema svoje, pozajmila od ćerke. Ima koje kilo viška pa vuče ono suknjiče nadole, zbunila se, pocrvenela, ućutala. K'o da nije naš grad, naš fićka, k'o da nismo mladost tu ostavile. Posle sat, dva, unezvera, Ema je opet bila ona Ema. Moja Ema. Smejala se, sprdala, đuskala, planirala gde bismo mogle sledeći put i koga još od starog društva da zovemo. Nije više vukla suknjiče nadole. Valjda je skapirala da za njenih par kilograma viška niko sem nje ni petoparac ne daje. Pričala je o svemu osim o receptima, dečjoj garderobi i ocenama, muževljevom poslu i nedostatku para. Vratile smo se kući ne znam kad. Nismo gledale na sat. Posle par dana, kod mene, uz fuka, vopi i Ramonse.
Vidiš, lako je. Globalno “tako treba” ne postoji. Treba onako kako tvoj život dobija na smislu, a da time ne ugrožavaš nikog drugog. Izistinski. Jer, sve što iskače iz šablona, u principu ugrožava druge. A ko su ti drugi? Uglavnom paraziti koji se drže nametnutih i naučenih formula jer nemaju svoju. Jaki samo na rečima. Kriju se iza osmišljenih društveno-prihvatljivih slika. Dobri su svima: porodici, familiji, prijateljima, društvu. Za primer! Osim što ih ne vidiš. Isti kao masa drugih koji isto to pokušavaju. Nije da ja ,,ne jebem živu silu” ali nikad nisam dopustila da šablon upravlja mojim životom. Neću ništa da radim jer ,,tako treba”, ,,tako svi rade”, ,,valja se, rekla baba Smiljana”. Neću da gotivim samo zato što svi gotive niti da pljujem zato što je u datom momentu cool pljuvati. Neću da budem opterećena obrascima prema kojima me procenjuju razni prepisivači obrazaca koji suštinski pojma nemaju zašto rade to što rade. Osim što lakše prolaze kroz život jer ih niko ni za šta ne osuđuje pa ne moraju da se usprave i brane sopstvena načela. Kuvaj kad ti se kuva, ne zato što moraš. Izađi kad ti se izlazi, s kim ti se izlazi, gde ti se izlazi. Nikom ne polaži račune jer će ti taj kome ih polažeš kad-tad ispostaviti račun. Povelik. Druži se s onim ko ti prija, ne s onim koga ti preporuče drugi. Ili ti ga zabrane, ista stvar. U jednom momentu, kad sumiraš stanje, uočiš osmehe kod svoje dece, zadovoljstvo kod svog muža; sve isto kao i kod onih što rade jer ”,,tako treba”. S tom razlikom što uočiš i svoje lično zadovoljstvo. Kapiraš ? Lako je. Ako veruješ u sebe i znaš da nikome ništa nisi dužan. Ni para, ni emocija, ni objašnjenja. Pre neki dan prolazim pored Emine zgrade. Sa prvog sprata, kroz otvorene prozore njene dnevne sobe, praše Ramonsi.
Photo credit: WWW.MONTELIUS.INFO via Foter.com /CC BY
