Ogovaranje
Autor: Vera Vujičić
Često se kaže da pitanja života i smrti leže u snazi jezika. Bilo da jezik shvatimo kao deo našeg tela, bilo kao način saopštavanja naših misli.
Reči imaju svoju snagu i moć. Jednom izgovorene, reči su kao strele, ne mogu se vratiti nazad. Potencijalno, reči su opasno oružje. Koristeći ih, manipulišući njima, možemo naneti veliku bol i neprocenjivu štetu drugoj osobi. Naravno, tako nešto, teško da će se desiti slučajno. Najčešće, iza malicioznih postupaka, krije se određena namera. Želja da nekoga unizimo, ocrnimo, omalovažimo, da doprinesemo srozavanju ugleda te osobe u drušvu, pa čak i onda, kada od toga mi lično nemamo baš nikakve praktične koristi. Tek tako, jer možda volimo da komšiji crkne krava ili, jednostavno, zato što smo tako u mogućnosti.
Ogovaranje je jedna od svakodnevnih načina komunikacije, u kojoj na ovaj ili na onaj način učestvuje veliki procenat ljudske populacije. Iako je bezvredno, ogovaranje je moćno sredstvo. Kada dve osobe ogovaraju treću, one uz zajedničko istomišljenišvo postaju jače i osećaju se čvršće povezanim. Psihološka istraživanja pokazuju da čak i zavađene osobe mogu ponovo povezati dve stvari: zajednički cilj i zajednički neprijatelj. Kod ogovaranja, uvek je prisutan zajednički neprijatelj, a to je neko kome se stalno lepe negativne, najčešće izmišljene etikete. Jer, uopšte nije važna verodostojnost onog o čemu se priča. Naprotiv, činjenice se iskrivljuju, naduvavaju, a i neki detalji se potpuno izmišljaju. Jer, cilj nije analiza, već ocrnjivanje te osobe.
Međutim, šta je ogovaranje? Da li je svaki razgovor o nekom ko nije prisutan, samim tim ogovaranje? Da li ogovaranje, dakle, obavezno mora da ima negativnu konotaciju? A šta ako je ta ,,negativna konotacija”, zapravo, istinita? Da li i onda, govoreći istinu, takođe učestvujemo u ogovaranju, stvaranju i prenošenju tračeva, glasina, abrova; da li spletkarimo, klevećemo i bavimo se rasprostranjenim hobijem miliona, zvanim rekla-kazala?
Širenje glasina je instinkt koji je moderan čovek počeo da razvija još od kamenog doba. U to vreme, glasine su služile kao način prenošenja informacije o tome ko je, recimo, najbolji lovac.
Istorijski gledano, ogovaranje je oduvek bilo na crnoj listi, a ni danas ljudi koji tračare nisu omiljeni. Međutim, istraživanja evolucionih psihologa pokazuju da savremeni čovek provede jednu trećinu ukupnog vremena koje koristi za razgovore, u nekoj vrsti ogovaranja. Smatra se da čin ogovaranja nije uvek samo negativan, već može da posluži kao način na koji saznajemo kako drugi ljudi komuniciraju, kako žive, kako su uspeli da urade nešto, pa da iz njihovog iskustva nešto naučimo i pokušamo da izbegnemo njihove greške.
Trač je reč nemačkog porekla i označava zabadanje nosa u tuđa posla i širenje poluistina ili laži o drugim osobama. Brzina širenja tračeva uz pomoć interneta i društvenih mreža, posebno Fejsbuka i Tvitera, je neverovatno povećana. Istraživanja pokazuju da trač može da obiđe planetu za jedan minut. Primera radi, tako je vest o ljubavnoj aferi golfera Tajgera Vudsa začas postala senzacija širom sveta, dok je bilo potrebno oko 150 godina, da bi preko Plutarha bila zabeležena Ciceronova tirada o Cezarevoj seksualnosti.
Mi živimo u vrlo ogovaračkom društvu, gde je tračarenje prestalo da bude čudna stvar. Ako je tačna izreka Eleonore Ruzvelt da se ,,veliki umovi bave idejama, osrednji umovi stvarima, a niski umovi tuđim životima”, možemo da zaključimo da se većina ljudi spušta na niske grane i bavi ogovaranjem u nekom obliku. Smatra se da su žene sklonije ogovaraju od muškaraca. Muškarci više pričaju o sebi, a žene o drugim ženama. Uglavnom, o onim, koje se nekako nalaze u istoj grupi, po godištu ili nekom drugom kriterijumu. Dakle, najviše ogovaraju svoje stvarne ili zamišljene suparnice, one koje vide kao svoju konkurenciju.
Ogovaranje je izraz nemoći, iako prividno stvara osećanje moći. To je način da pobegnete od realnosti – zavaravate se, jer ne rešvate svoje probleme, već se bavite tuđim životima. Prilično luzerski, zar ne?!
Ipak, očgledna je popularnost raznih rijaliti programa, koji jesu svojevrsna vrsta trač partija.
Takođe, nešto nam govori i popularnost Fejsbuk grupa kao što su ,,Mi ne ogovaramo, mi komentarišemo”, koja ima 25000 članova, ,,Ogovaraš me – ja to zovem ljubomora” sa 26000 članova, ili ,,Kada mi pričaju iza leđa, znam da sam uvek jedan korak ispred njih”, sa 210000 članova!
Ili što reče Oskar Vajld: Samo jedna stvar je gora od ogovaranja – ne biti ogovaran.
