Moroni i oksimoroni
Autor: Iva Radović
U Srbiji se bar ne možemo požaliti da nam je dosadno. Događaji nas prestižu brže nego što smo u stanju da ih registrujemo. Sva je prilika da će ovaj tekst (pisan, u nesanici, u petak), već biti bajat u nedelju.
Vučić je pobedio, sa ogromnom većinom. Po prvi put u istoriji jedna izborna lista je tako trijumfovala...bla, bla, ako izuzmemo Erdoganovu Partiju pravde i razvoja. Ili podršku severnokorejskim liderima, pa i Čaušeskuu. I tamo su osvajali 98-99%, Vučić nije ni blizu. A vol'o bi.
Stala sam da razvijam antropološku, nepragmatičnu tezu, otkuda ,,malom govnetu" (kako je junošu, kad se pojavio na političkoj sceni, zvao moj pokojni otac. Valjda zato i nije sad dobio poziv za glasanje. Moj otac, mislim. Znali su da ni mrtav neće glasati za gorepomenuti deminutivni feces)... Dakle - otkuda malom govnetu tolika podrška?
Nije samo to što ima pristup svim medijima, svim resursima i novcima, nego i u njemu samom. A ni tu nije samo što je vlast (mi se klanjamo vlastima), ni što nam je pamćenje kratko, ni što je prevrnuo kožu sa neandertalske, dlakave, na glatku proevropsku stranu, obuhvativši tako sve političke opcije od krajnje desnice do levice. Ume on i da krši ruke, i da se uspija, i da uzduše, i da podvikne; i da bude skrušen, i da bude ponizan, da podvije repić, a ume i da se vozdigne pred plebsom i strelja ga preko onog cvikera oštrim pogledom, slaninu bi mog'o istim seći.
Njegov uspeh leži i u toj ambivalenciji, samoj po sebi. Baš zato što je sve - i nije ništa - Vučić je postao objekat kulta. O ovome su pisali antropolozi-strukturalisti, toplo preporučujem posebno knjigu Meri Daglas ,,Čisto i opasno". Evo o čemu se radi: ljudski um ima potrebu da stvari kategoriše i graniči, počevši od vremena i prostora, klasiranja ljudi, bića i stvari. Ono što se nalazi na granici između dva sveta, dva oblika postojanja, izaziva duboku uznemirenost i postaje predmet obreda, straha, pa i obožavanja. Ono što se ne može svrstati nigde, što se ne može definisati, opasno je. Može postati tabu, predmet izbegavanja, a može dobiti i auru svetosti (uzmimo, na primer, rituale i verovanja koji se vezuju za kućni prag, raskršća, ekskremente, menstrualnu krv, ljude u posebnim, graničnim stanjima - poput trudnoće, smrti, bolesti).
Vučić je desničar sa zarđalom kašikom iza uha, ali i evropejac, ultranacionalista koji se poklonio žrtvama u Srebrenici, plahoviti debelousti dečak ali i ozbiljan autokrata, suzni emotivac i surovi pragmatičar sa Veberom pod miškom. Zato je, u svojoj neshvatljivosti, aberantnosti, neodoljivo privlačan. On je poput šamana, mitskog bića ili paganskog božanstva - spona dva nespojiva sveta. U celoj stvari potpuno je nevažno to što njegova autentična politička ideja ne postoji, što, glasajući za njega, ne znate šta ste birali; u Srbiji se i dalje glasa za ljude, za obožavane lidere sa mitskom aurom, a ovaj je reš pečen baš za tu ulogu (nije da se u životu ičim drugim i bavio, ako ćemo pravo). Nema veze to što, izuzimajući njega samog i njegove satrape, niko od te politike nema nikakve koristi; naprotiv, promaja u našim novčanicima i svakidašnje beznađe govore o očiglednoj šteti.
On je opcija za ljude koji su od sebe digli ruke i koji se nadaju jedino tome da ih ovakav Deus Ex Machina neće pustiti da umru od gladi. A to vam je pola Srbije. Vele da su ljudi ozbiljno zastrašivani pretnjama da će ostati bez (bednog i kukavnog) posla ako glasaju protiv Vučića; oni su, razume se, mogli faktički i zaokružiti neku drugu listu; ali ovde imamo posla sa magijskim mišljenjem koje zbilja veruje da svemoćni lider ima uvid u to gde čija olovka kreće; uz fatalističko uverenje da će, ukoliko neko drugi dođe na vlast, uslediti potop.
Kratko pamćenje ovdašnjeg sveta, obilje događaja koji jedni druge potiru, nedostatak artikulisane, a neupotrebljene i neukaljane opozicije; činjenica da je Aca Evropi dobar, baš dooobar i poslušan; pa još i to što je već na vlasti; uz ovu političku i ličnu ambivalenciju - sve su to bili faktori koji nisu mogli da omanu.
A ipak, nije Njegova Preuzvišenost zadovoljna, jer su neki tamo levati prešli cenzus. Pa se onda malo namestilo da nisu, za jedan jedini glas. E sad 'oćemo l' - nećemo l' da im branimo pravo na pređeni cenzus, opet je upitno, jer nam se ne sviđaju pošto su nacionalisti, klerofašisti, retrogradni, i uopšte. Još jedan oksimoron, još jedan razlog za natezanje. Gazda nije badava njima namestio da ne pređu cenzus, verujući da ih ostatak ekipe neće podržati. Ekipa ih je podržala, ali publikum je podeljen. Vrlo je verovatno da će na protestu da izduvaju, nakon čega će se Aca onako od srca, devojački, smejati.
U međuvremenu neki tipovi sa fantomkama razbucali su pola Savamale, a niko ne zna ko su oni. Mislim, šatro ne zna. Ko gradi Beograd na vodi?
U međuvremenu radnike Južnoj Srbiji maltretiraju strane gazde, zadirući čak i u njihova prava na hidrataciju i eliminaciju otpadnih materija. Kažu da su ih i tukli. To su strane investicije, započete još za Dinkićevog vakta, bolje reći - sistematsko pretvaranje ljudi u roblje. Vučić kaže - nemojte mnogo da dižete prašinu, odbijate strane investitore. Stvarno smo đubrad, i u toalet hoćemo da idemo! Nečuveno.
Oksimoron naših života nadopunjuje i ovogodišnji prvomajski Uskrs, religiozno-radnički svetak. Svinje se svakako ne raduju ni jednom, ni drugom. Jajca možemo upotrebiti u protestu; pošto su kuvana, ne samo simbolički, već i kao oružje. To jest ako nam ne bude žao, ja ofarbah samo petnaest. Štednja.
Od novog. još ima i to da treba da budem na dijeti, a ne ide mi, ali Vučić će mi i u tome pomoći, uskratiće mi delicije i iskušenja. Duševan čovek.
Po prvi put u istoriji možda i ja budem manekenka. Srbija, zemlja neograničeih mogućnosti. Zemlja oksimorona i morona.
