Makaze
Autor: Vera Vujičić
Da su ljudi međusobno različiti, to oduvek znamo. Normalno je i očekivano. Tim razlikama i razlozima za njihovo postojanje, bave se mnoge naučne discipline, od genetike i antropologije, do sociologije i psihologije. Pored nasleđenih faktora, porodica i šira društvena sredina, običaji podneblja i vremena, kulturne norme i kultura sredine u kojoj živimo, uveliko ostavljaju traga na oblikovanje našeg karaktera.
Ne vredi podvlačiti naizgled logične paralele - ,,da ih je ista majka rodila”, ili da smo i mi ,,preživeli rat…razvod…bolest” itd. Već rekosmo, svako je jedinstven skup nasleđenog i stečenog. Neko svoj dati potencijal ni ne dosegne, neko ga premaši. Nismo svi podjednako ambiciozni, ni samosvesni, niti svi imamo volju da učimo i se menjamo.
Još su antički filozofi podelili ljudski temperament u četiri kategorije; koleričan, sangviničan, melanholičan i flegmatičan. To smo učili u školi. Dakle, neko je po prirodi smiren, neko začas proključa. Ako se tome doda loše vaspitanje, nizak kulturni nivo, dobijamo potencijalno eksplozivnu situaciju. O uticaju stresa, tek da ne govorimo!
Uticaj bezobrazluka i prostakluka na komunikaciju - bolje rečeno, na ometanje iste – smo sigurno svi imali prilike da vidimo i doživimo. Ako nigde drugde, a ono, na Fejsbuku.
Postoje ljudi koji su dežurne kavgadžije. Začas nađu povod za taj svoj hobi, čak imaju isprobanu taktiku i strategiju. Imaju svoj modus operandi. Imaju i uvežbane fraze. Izdržljivi su i uporni. Motiv i cilj njigovog gerilskog napada, iako naizgled nejasan, moguće leži u nekom njihovom nezadovoljstvu.
Ne znam šta im teže pada: kad im sagovornik odgovori istom merom, ili ako ne reaguje uopšte.
Ja sam po prirodi nesklona raspravljanju, nadmudrivanju i isterivanju maka na konac. Naravno, mogu i ja da budem tome sklona i to veoma sklona, ali samo ako ishod diskusije ima veze sa nekom jako važnom odlukom. Recimo, ako raspravljamo da li roditelje treba staviti u dom ili ih negovati kod kuće ili da li ćemo da prodamo imanje, pa da uložimo u biznis, eh – tu idem do poslednjeg daha. Ne posustajem, ne malaksavam, hoću da pobedim, jer – važno je.
Ovo ostalo, ta svakodnevna fb-koškanja, to je na nivou rasprave: ko je bolji, Zvezda ili Partizan ili da li su lepše štikle ili baletanke. Moje raspoloženje za učešćem u takvim razgovorima je tu negde, oko nule.
Naravno, to verzirane i uvek raspoložene fejsbučke svađalice ni najmanje ne demorališe. Ne, njima inspiracija ni ne treba. Čak ni povod.
Ima neko vreme, jedna osoba, nazvaćemo je Ona, ničim izazvano, poče da izražava svoje primedbe u vezi sa mojom malenkošću. Dotičnu Nju, nikad nisam povredila, nemamo ni neke zajedničke interese i stvarno ne vidim koji je Njen razlog da uopšte mene primećuje i da o meni razmišlja. Desilo se nekoliko puta, počne sa primedbama, tipa ,,zašto ja nisam tu, pa da kažem to-i-to”, što ona, naravno, tumači time kako, eto, ja ćutim, lukava sem, krijem se iza drugih… Onda i te ,,druge” kritikuje što mene ,,štite” (misli Ona, a ja se pitam, od čega) …i sve tako… Naravno da ovo niste razumeli, ali nisam ni ja. O tome se i radi.
Ja, ćutim, ona tera dalje… Može to i 2-3 dana da potraje. Niti mene to nervira, niti mi smeta, jedino mi je neumesno što nepotrebno postajem tema neke besmislene priče. Povremeno ubacim neku miroljubivu rečenicu, kao poziv na razum, tipa: ,,Ovakve tvoje rečenice ni najmanje ne doprinose našem sporazumevanju” ili ,,Budi konkretna, o čemu se radi?”, što nema nikakvog efekta na Nju i dalji tok …hmmm, dijaloga (koji to nije).
Naprotiv, Ona se hrani mojim ćutanjem, to shvata kao sopstvenu nadmoć, pa ne prestaje da ponavlja jedno isto. Uglavnom, kako je ona principijelna i dosledna, a takodje i kako ona (pa ona!) voli istinu.
Bio je to već treći dan Njenog dramskog nastupa, pa iako u žurbi, odvojih minut, da joj odgovorim: Biti iskren i biti bezobrazan nije isto, kao što nije isto biti dosledan i biti dosadan.
Poželeh joj laku noć i odoh svojim poslom. Prošlo je pola godine od tada, a Ona se ne oglašava. Verovatno se čudi što ja umem da odgovorim.
Poznata američka operska pevačica, Beverli Sils, je početkom šezdesetih godina prošlog veka, debitovala u milanskoj Skali. Kostim za tu ulogu je osmišljen, jedino je ona zamolila kostimografa da promeni boju haljine – umesto zlatne, da bude srebrna. Što da ne, nema problema – reče kostimograf. Kad, na prvu probu, krojačica donosi zlatnu haljinu. Primadona ljubazno reče: Ah, ne, mi smo se dogovorili… Si, si, certo - odgovori ova, nema problema. Na drugoj probi, ista stvar. Pevačica ljubazna, krojačica drska, a pomoćno osoblje se gurka, došaptava i sažaljivo gleda primadonu.
Na trećoj probi – pogađate – opet, zlatna haljina! Ovoga puta, Beverli Sils, odlučnim korakom, kao na sceni, priđe krojačici, uze makaze koje su ovoj visile oko vrata na vrpci i teatralno preseče zlatnu haljinu na pola. Okrete se na peti i ode, uz gromki aplauz svih prisutnih.
Istog popodneva dobila je srebrnu haljinu.
Što znači da nekakve makaze, prave ili metaforičke, uvek treba imati uz sebe.
Ja ih nerado koristim, ali ako zatreba, ne makaze, nego britku sablju mogu da isučem.
