Majka hrabrost
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Dugo sam verovala da ja majka nikada neću biti. Gotovo sve moje prijateljice su već imale decu, dok sam ja odolevala, pre svega pritiscima okoline - šta čekaš, kad ćeš da rađaš, godine prolaze, nisi više mlada... Da se razumemo, volela sam ja decu, ali ideja da treba da rodim bila mi je potpuno strana. Uopšte nisam bila ushićena, svom tom ujdurmom oko trudnoće, porođaja, dojenja i uopšte svim onim što ide uz majčinstvo. Pomirila sam se sa činjenicom da mi nedostaje ono nešto - taj kako ga zovu materinski instinkt.
A onda sam se jednog jutra, nedugo posle tridesetog rođendana, probudila i sve je u meni vrištalo. Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta se to sa mnom dešava - tako izgleda taj instnikt, materniski, bogati!
Trudnoću smo, potom, isplanirali, a kada se konačno dogodila, nisam brinula, posebno ne oko porođaja: priroda, obučeno i sjajno medicinskio osoblje učiniće sve da taj - jedan od najvažnijih događaja u životu jedne žene, zauvek bude upamćen. Po lepom, svakako. Ta 21 vek je.
U bolnicu sam stigla mesec dana pre termina za porođaj, zbog ,,čudnih bolova”. Doktor je kazao - to su kontrakcije. Porođaj je počeo. A, kako se ispostavilo, počela je i agonija. Moja.
Ništa lepo nisam doživela, ni pre ni u toku porođaja, a ni sledećih deset dana koliko smo ostali u bolnici. Počev od, iako renoviranog, oronulog i štrokavog porodilišta preko tretmana osoblja. Od sestara preko babica, pa čak i spremačica - kao da su se utrkivale ko će se odvratnije ponašati prema trudnicama i porodiljama. Kao da smo stigle tu po kazni, ležale smo u smrdljivim sobama, u krvavavim odrpanim spavaćicama, na krvavim čaršafima. Sestre su ulazile u sobe nekoliko puta dnevno da nas obiđu, uz dreku bi nam sasule niz uvreda i nestajale, obično sa kesama punim čokolada, sokova, kafa - dnevno mito da bi odvojile nekoliko minuta za nas, nije bilo dovoljno za lepu reč i ohrabrenje. Nikada nisam saznala kako se zove babica koja me porodila, jer mi nije palo na pamet da treba da joj dam viski, kafu, bombonjeru ili novac. Umesto objašnjenja o samom toku porođaja, dobila sam rečenicu : Kravo glupa, ti si od onih svilenih, a?
Pokušala sam da se pobunim, zahtevala ljudski odnos prema nama, plakala, doživela nekoliko nervnih slomova, uzalud. A onda sam nadigla takvu dreku i nisam prestala dok, kako to obično bude u Srbiji, jedan poziv nije promenio sve. Pojavio se načelnik lično i postrojio one karakondžule. Ne znam šta je bilo odvratnije, njihovo ogavno ponašanje pre ili njihovo uvlačenje posle načelnikove intervencije. Jedva sam čekala da odem i da ih više nikada ne vidim. Samo, šta će biti sa drugim ženama, razmišljala sam. Sa onim koje nemaju veze i vezice, sa onima koje nemaju ili ne žele da daju mito? Da li smo svesne ovog velikog, a još jednog u nizu, problema u našem društvu? Hoćemo li se pokrenuti i sve zajedno, i bivše i buduće trudnice, pokušati da promenimo stvari? Ili ćemo otići svojim kućama i pokušati da zaboravimo šta nam se dešavalo? Jer, šta nas briga za onu neku tamo nepoznatu, što i njen najlepši dan u životu ne bi bio pretvoren u pakao?
Svoje iskustvo sa porođaja sam nekoliko godina kasnije podelila na portalu ,,Majka hrabrost’’ koji na žalost više nije u funkciji. Ideja je bila da govoreći o svemu onom ružnom što nam se dešava, a nikako ne bi smelo, podstaknemo javnost i nadležno ministarstvo da se pozabave ovim problemom. Žene okupljene na tom portalu pokrenule su inicijativu pre svega za promenu ponašanja medicinskog osoblja. Čini se, tada, bez uspeha. Pa rađanje je tako prirodna stvar, šta tu ima ko da se bakće oko razmaženih žena, koje bi da čuju neku lepu reč ohrabrenja?!
Od mog porođaja prošla je decenija i po. Retke su one žene koje su imale pozitivno iskustvo sa porođaja. Za deceniju i po u Srbiji se ništa nije učinilo da se stanje, pre svega odnos medicinskog osoblja prema trudnicama, promeni na bolje. Možda je neko porodilište renovirano i ušminkano od tada, ali to nije nikakva uteha.
Ponovo se 2010. godine, doduše stidljivo, pokrenulo pitanje stanja u srpskim porodilištima. Ministarstvo zdravlja je sprovelo istraživanje o zadovoljstvu porodilja radom zdravstvene službe. Porodilje su se žalile na uslove smeštaja, odnos osoblja prema njima, na mito i korupciju kao i na zastarelost protokola porođaja.
Iako su tada definisani aspekti koji najviše utiču na zadovoljstvo porodilja - izostala je akcija.
U okviru istraživanja Sloboda rađanja, koje je sprovedeno u februaru 2015. godine, svoja iskustva podelilo je 2583 žena koje su se porodile u Srbiji. Rezultati nisu nimalo optimistični i pokazuju da je porođajni proces sličan onome u manufakturi, važno je samo da se žena porodi i što pre ode svojoj kući, a način na koji se do porođaja dolazi nije važan. Osećanja, zdravlje žene, kako fizičko tako i psihičko, u potpunosti se zanemaruju.
"Rezultati istraživanja više su nego poražavajući, jer pokazuju da su porodilišta postala mesta gde trudnice dolaze sa strepnjom i porađaju se u neprijatnoj atmosferi, gde im nepoznati ljudi ne objašnjavaju šta se događa, niti pomažu pri porođaju, već prate svoj plan porođaja i donose odluke umesto njih samih" - izjavila je Jovana Ružičić, direktorka Centra za mame, organizacije koja je sprovela istraživanje. Neke od zabrinjavajućih brojki koje su dobijene u istraživanju govore da:
● Iako je medicinsko osoblje u zakonskoj obavezi da pre svakog postupka i zahvata objasni sve pozitivne i negativne strane tog postupka, to je urađeno u samo 24% slučajeva.
● 65% žena nije bilo uključeno u donošenje odluka prilikom sopstvenog porođaja, a 63% žena smatra da njihovo mišljenje nije bilo uvaženo ni poštovano.
● Osećaj da nemaju kontrolu nad događajima tokom svog porođaja imalo je 73% ispitanica, a skoro polovina (45%) nije se osećalo zaštićeno i sigurno, dok se skoro isto toliko žena (44%) osećalo usamljeno.
● Kod velike većine žena (75%) zdravstveni radnici/ce koje su sretale tokom porođaja, nisu se predstavljali imenom, prezimenom i/ili strukom.
● Kod trećine ispitanica (33%), iskustvo sa porođaja je pogoršalo generalno raspoloženje, a kod 19% i lično viđenje sebe. Iskustvo na porođaju imalo je i negativan uticaj na odnos sa partnerom kod 14% ispitanica, a na seksualni život u čak 27% slučajeva. 11% ispitanica je zbog lošeg iskustva odlučilo da nikad više ne rodi dete.
Kompletno istraživanje možete pročitati na stranici Analiza rezultata: Sloboda Rađanju - Istraživanje o iskustvima žena na porođaju
I evo nas u 2016. godini. Ministar Lončar je tokom prethodne godine obišao nekoliko porodilišta i uz obavezno fotografisanje za medije, dao nekoliko obećanja. Od obećanja do realizacije - dugačak je put.
No, ovaj problem nije problem od poslednjih nekoliko godina i nije stvar samo jedne vlasti. Ovo je višedecenijski problem za čije će rešenje biti potrebna najmanje jedna decenija, procena je Centra za mame. Još jedna zanimljiva informacija: Centar za mame je dve nedelje pred izbore poslao dopis svim strankama sa pitanjem šta će, ukoliko dođu na vlast, uraditi da se promeni tretman prema porodiljama. Od stranaka koje su prešle cenzus, odgovorile su samo četiri, i to one najslabije! Najveće partije nisu dale odgovor.
I sad, pitam ja vas: Da li promena odnosa prema porodiljama zahteva ogromna, milionska sredstva? Ili bi možda bilo sasvim dovoljno da oni koje plaćamo od našeg novca počnu da rade svoj posao odgovorno, savesno, humano???
I u ovom segmentu naših života država je dovela stvari do potpunog apsurda: sa jedne strane imamo belu kugu, priče o ženama, veličanje majki i majčinstva. Sa druge strane imamo realne situacije u kojima država čini sve da nas odvrati od svake pomisli i želje za majčinstvom, počeviši upravo od tog osnovnog odnosa prema budućim majkama.
A Vi i dalje nasedate na priče da su za odluke žena da rode jedno ili da ne rode uopšte krivi pederi, brkate feministkinje i velikosvetske zavere za uništenje porodice?! Zaista zanimljivo.
Photo: Jane McCrae Photography
