Gradovi koje volim: Vašington
Autor: Vera Vujičić
Sve ono što sam ikad čula o Vašingtonu, moglo je samo da utiče na to da stvorim lepu predstavu o ovom gradu. Svi su ga opisivali sa ushićenjem, svi do jednoga pomenuše i lep položaj, i zelenilo, i arhitekturu, i ono čuveno - ,,pravi evropski grad”.
No, u mojoj glavi, to je nekako bio grad sredovečnih ljudi, u sivim odelima, grad dosadnih političara i beskrupuloznih lobista.
Zato je moj prvi susret sa Vašingtonom bio veliko iznenađenje: lepota, mladost, svežina, bicikli, ležernost…
Jer, kako to biva, bez obzira na sve ono što čujete i na šta god da se spremite, neposredno iskustvno vas jednostavno nokautira. Uvek postoji i ono neočekivano.
Pre nego što posetim neki grad, obično uradim domaći zadatak: informišem se, pročitam bar na Vikipediji osnovne podatke o gradu, koji se spremam da posetim, a najčešće, pogledam i šta lokalni blogeri imaju da kažu. Pre mnogo godina, uoči moje prve posete glavnom gradu SAD, ni Vikipedija, a ni blogeri, nisu postojali, pa se iz knjiga starostavnih obavestih i spremna pođoh na put. Znači, znala sam ono osnovno, što svi znamo – grad nosi ime po Džordžu Vašingtonu, prvom predsedniku SAD, zvanično se zove Washington, DC, a DiSi je skraćenica za District of Columbia. Uz ime svakog američkog grada, stoji skraćenica za državu u kojoj se nalazi, a glavni grad je izuzetak – ne pripada ni jednoj državi, već je poseban district za sebe i kao takav je pod jurisdikcijom Kongresa. Postoje istorijski razlozi zbog kojih je to tako.
Džejms Medison, državnik, a kasnije, četvrti predsednik SAD, je istakao potrebu za postojanjem federalnog distrikta, tvrdeći da glavni grad države mora da ima drugačiji status od saveznih država, u cilju sopstvene bezbednosti i razvoja. ,,Distrikt, ne veći od deset kvadratnih milja” (260 km²), kako piše u Ustavu, treba da postane sedište vlade Sjedinjenih Američkih Država. Novi ,,federalni grad" je zatim izgrađen na severnoj obali reke Potomak, pa je 9. septembra 1791. dobio ime, Vašington. Distrikt je nazvan teritorija Kolumbija, pošto je Kolumbija bilo poetsko ime Sjedinjenih Američkih Država u to vreme.
Vašington je planski građen, po nacrtu francuskog arhitekte i gradskog planera, Pjera Lanfana (Pierre Charles L’Enfant), a uzor za novi grad su bili Pariz, Milano i Amsterdam.
Nakon izgradnje dvanaestospratne stambene zgrade „Kairo”, 1899. Kongres je usvojio Zakon o visini zgrada, koji je propisao da nijedna zgrada ne može biti viša od Kapitola. Silueta Vašingtona je i danas niska i široka, u skladu sa željama Tomasa Džefersona, da učini Vašington „američkim Parizom sa niskim i podesnim zgradama, na laganim ulicama punim vazduha“.
Vašingtonski široki bulevari oivičeni su visokim drvećem, a oko 20% teritorije grada pokrivaju parkovi. Zelenilo zbilja dominira ovim gradom, a posebna atrakcija su japanske trešnje, koje cvetaju sredinom aprila. Gradonačelnik Tokija je 1912. godine poklonio američkoj prestonici tri hiljade stabala trešnje, sorte jošino, u znak prijateljstva. Prizor bledoružičastih procvalih krošnji je zbilja nezaboravan.
Upravo, to je ono, što od ovog grada - sedišta vlade, moći, pravosuđa, međunarodnih banaka drugih organizacija – gotovo niko ne očekuje. Niko ne očekuje tu lepotu, jednostavnu i prirodnu, ali i dramatičnu, monumentalnu i impozantnu.
Nedavno sam, pakujući kofer za put u Vašington, radosnog srca pomišljala na šetnje Džordžtaunom i Adams Morganom, prijatnim ulicama koje volim, ali sam se, takođe, radovala da vidim i one delove grada, koje do sada nisam videla. Da ponovo obiđem galerije koje volim, ali i da definitivno vidim one koje sam do sada propustila. Kongresnu biblioteku i muzej, Newseum, sam zacrtala kao prioritet.
Vašington spada u gradove sa najvećim brojem muzeja, a posebno, ako govorimo o broju muzeja po glavi stanovnika. Jer, to nije veliki grad, jedva oko 650 000 stanovnika (mada, radnim danom, ima ih preko million), a ima preko 200 muzeja. Smitsonijan, sa svojih 17 muzeja, je jedna od najvećih atrakcija. Nemoguće je opisati svaki od ovih muzeja, a podjednako je teško izdvojiti samo jedan. Ipak, ja bih posebno pomenula Frir galeriju (Freer Gallery), u kojoj se nalazi čuvena odaja, Peackok Room, koju je kreirao američki slikar, Vistler (James McNeil Whistler) i kojom dominira prekrasna slika, Princess from the Land of Porcelain.
https://en.wikipedia.org/wiki/The_Peacock_Room
Ova galerija je predstavljena u okviru Google Art Project, koji omogućava onlajn pregled umetničkih dela.
https://www.google.com/culturalinstitute/project/art-project
Svaki put kad posetim Vašington, vidim i naučim nešto novo, a nažalost, neki planovi mi ostanu neostvareni. Ovoga puta, od novog, najupečatljiviji utisak na mene je ostavila Kongresna biblioteka. Osnovana 1800. godine i smeštena u tri grandiozne zgrade dramatične lepote, predstavlja najveću biblioteku na svetu, sa preko 160 miliona knjiga i drugog štampanog materijala.
Takođe, prijatno iznenadjeđenje je i Muzej žena stvaralaca (Museum of Women in Arts), kao i pomenuti Newseum.
Od kulturnih ustanova pomenula bih i Kenedi Centar, u kome se nalazi Opera. Taman se pogodilo da im je na repertoaru Vagnerovo Prokletstvo bogova, što se lepo nadovezalo na Zigfrida, koga smo prethodnog vikenda videli u Hjustonu.
Naravno, šetnja bilo kojim delom grada, je događaj za pamćenje. Džordžtaunom, sa kućama, još iz 1765. godine, uzanim, često, kaldrmisanim ulicama, mondenskim radnjama i interesantnim restoranima, bilo hipsterskim ili tradicionalnim, kao što je Martinova taverna. Ovog puta smo ručali u tom istorijskom restoranu, koji su posećivali mnogobrojni američki predsednici. Sedeli smo u separeu, u kome je svojevremeno večeravao Lindon Džonson, a prekoputa, separe u kome je mladi senator Kenedi, zaprosio Žaklinu Buvije.
Prijatna atmosfera, a cene pristupačne.
Nemoguće je pisati o Vašingtonu, a ne pomenuti Pensilvanija aveniju, na čijem se broju 1600, nalazi Bela kuća. Nažalost, i ovoga puta sam zakasnila da se na vreme prijavim za posetu, jer je, naravno, potrebno odobrenje.
To je ostalo za sledeći put, jednog dana.
Photo credit: Onasill ~ Bill Badzo via Foter.com / CC BY-NC-SA
Photo credit: Lau_chan via Foter.com / CC BY-NC
