Putnički sendviči

Putnički sendviči

Autor: Iva Radović

Ponestalo mi pavlake, pa sam sinu nekidan mazala maslac na 'lebac i odozgo naređala sremsku kobasicu. A vreme toplo, maslac se upija u hleb prebojen crvenilom aleve paprike.
Putnički sendviči. Takve nam je mama pravila kad smo išli na more. Trebalo je da izdrže vrelinu dvanaestočasovnog putovanja koje se završavalo ljuljuškanjem na trajektu Split - Supetar, ili Makarska - Sumartin. Mekani i rastopljeni, tamo negde po Hercegovini kad se jede poslednjih nekoliko parčadi, gde kamen puca od jare - bili su nešto najukusnije pod nebom; svetloplavim, ogromnim, bistrim nebom koje se u daljini, slutim,  stapalo sa debelim modrim morem.

Dizali bismo se u praskozorje, naježeni i uzbuđeni. Tata je vozio belu "Ladu karavan" pokleklu pod teretom kojekakvih bojlera, kreveta, posteljine koje smo teglili na Brač. Razbudili bismo se negde oko Šapca, mama i tata bi na smenu srkali  kafu iz poklopca termosa, pušili, slušali "Dire Straits", mama je bistrila mapu iako su znali put. Za svaki slučaj.

Sećam se zelene, bujne, vazda prohladne Bosne, ručka tamo negde oko Jablanice i Konjica, gde su se, pokretani magičnim minijaturnim hidroturbinama (meni su bar tako izgledale) vrteli janjci iznad žeravice. Spustili bismo se stepenicama do hladovite sene oko reke; voda je bila tako ledena da su od nje trnuli zubi.
I kada bismo otuda krenuli dalje znali smo da je more već blizu: sve manje  zelenila, sve više makije, kamena i četinara, sve više spiralnih uspona uz hercegovački kras, od kojih se vrtelo u glavi (srećom, stomak je krotko vario ono mesište, neka mi oproste vegani). I najednom bi pred očima puklo more, i gudili bi cvrčci radujući se suncu, i mama bi se setila Vladimira Nazora, koji je, uzgred, rodom sa Brača, iz Postira, mada su mu podigli spomenik u Donjoj Bobovišći.

Moja sestra i ja proplivale smo sa pet godina, obe, u Lovrečini, plaži nedaleko baš od Nazorovih Postira. U plitkoj, bistroj vodi decu nije bilo strah. Tamo sam kasnije nalazila najlepše i najveće školjke politirke i kraljice. Najviše sam volela Petrovo uvo, fantastično skrojeno po Fibonačijevom nizu, spolja neugledno, a sa unutrašnje strane preliva se sedef svih zamislivih nijansi - skriveno, blistavo i savršeno, lepo kao svet sam. Ako umete da ga nađete.

Sećam se drača, badema, maklure, čempresa najtamnije zelenih krošnji. Ponekad čujem škripu gvozdenog lanca  sa gustijerne povrh Andrine i Marijine kuće.

U malu crkvu na brdu, od koje su ključ imali meštani, ulazile smo da pevamo "Rukoveti" ili onaj Pergolezijev žuti cvetak, tako nešto u dva glasa, koji su se umnožavali i odjekivali udarajući o kamen, u kip raspetog, belog i rumenog Hrista, uvek sa osećajem dubokog poštovanja.

Sećam se da sam se i u tegobnoj ranopubertetskoj usamljenosti tamo osećala dobrodošlom. Brač je bio moj koliko i Beograd, i Dalmacija je bila moja, Hercegovina i zelena Bosna. Koliko puta su nam se usput događale kojekakve havarije a ljudi - ljudi! nam pomagali od srca, koliko god su mogli -  i više nego što su mogli. I svuda su bili beskrajno gostoljubivi, predusretljivi i naši.

Bila sam dete, ali nisam mogla ni da zamislim da ćemo se jednoga dana tako krvavo razlomiti, da ćemo se mrzeti iz dubine srca, da ćemo kopati po kostima i brojati mrtve. Rođena sam u Jugoslaviji. Srbija, ovaj komadić zemlje za koji smo se busali u grudi, zbog koje su cvećem i poljupcima ispraćani tenkovi - dovoljan je za grobno mesto, ne za domovinu.

Zbog toga što je nekome zinulo dupe na ratni plen, na industiju, rude, gradove, more i kuće i tuđu muku i znoj, pa nas napujdao jedne na druge kao besne vukove, moj sin je video more jednom za deset godina i još ne ume dobro da pliva. On ne zna kako ujutro miriše zaliv, kad ribari vade mreže i kad se peče čuveni miljnjanski kruh mekši od oblaka, a krckave kore. On samo može da jede putnički sendvič, dok mama ima i za to - jer nas je nacionalistička bagra oslobodila od svega, naročito od novca. On može da sanja besplatno školovanje, putovanja, cipele, igračke, može da se raduje vazda istim bezbojnim  rečnim školjkama i sivim kamenčićima sa Ade.

Jeb’o nas ko nas rastavi.