PERSA I JEROTIJE
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Bili su simpatičan tandem, to dvoje. Neka se ona zove, recimo, Persa, a on, uzmimo, Jerotije. Išli u isti razred, blejali stalno zajedno po odmorima, posle odmora i pre odmora. I popodne, kad su nas mame i tate puštale da budemo napolju do 19h. I onda kada smo smeli do ponoći. Njih dvoje na nekim stepenicama, oko njih gomila otpadaka od suncokreta, pričaju, pričaju, ćute, ćute... I lepo im je stajalo. Na kraju je toliko nezamislivo bilo videti Persu bez Jerotija ili Jerotija bez Perse da smo ih zvali jasno i nekratko: Persaijerotije. Ne bi se moglo reći da su njih dvoje bili najbolji ortaci u aseksualnom smislu. Pre se činilo da rastu jedno pored drugog da bi se jednog dana venčali, izrodili gomilu dece, živeli u kućici u cveću, trava oko nje. Ona se stalno smejala. On je bio ozbiljniji, zamišljeniji, iritantno sveznajući,al’, elem i dapače. Ne može sve baš biti potaman. Zaključak: simpatičan tandem. To dvoje.
Poraslo se, osamosta...ne , to je iz tužnije priče od ove. Samo se poraslo. Persa i Jerotije išli na neku žurku i valjda se tamo smuvali. Odjeknula vest k’o rafal kad se rodi sin prvenac! Čekali mi da oni prošetaju kao par, kad ono, vraga! Čak i ako je bilo nečega, to se na pomenutoj žurci i završilo! Ne prođe dugo, opet njih dvoje kao tandem, ne kao par! Ortaci, drugari, suncokret, kikot, dnevnopolitička dešavanja... mladost. Tamte-ovamte, obrni -okreni, abraka-dabra, tek poče Jerotije da se loži na Persinu komšinicu... nek’ se zove, nek’ se zove... Živka! Persa sređivala, urgirala, pravila situacije, zvala na kafe...povuci-potegni, smuvaše se oni!
I tu život svaku informaciju o njima naglo prekida, kao predsednik skupštine poslanika kad prekorači vreme.
Do proletos. Ozelenelo, dečica izmilela u parkove, mi brižni roditelji za njima, na okodrž! Vidim ja u jednom omalenom a obližnjem parkiću, stoji žena, smeje se, nećete verovati gricka suncokret – Persa! Priđem ja, izljubimo se, izradujemo , iscičimo! Ispostavi se da stanuje u blizini, ima ćeru i sina, raducka, živucka, ne žali se. Pitah ja i za Jerotija. Sleže ramenima. Nisu u kontaktu. Oženio se sa Živkom, i oni žive tu, blizu. Ona dva klinca tamo, njihova su. Jedan od klinaca pada, Persa trči da ga pridigne. „Jesi li se povredio, zlato? Hoćeš vode?“
Bi mi nešto žao.
Išla sam kod Perse na kafu i dugo nisam bila u prijatnijoj, veselijoj i stabilnijoj porodici. Muž lafčina, priča sa mnom k’o da se znamo 146 godina. Deca - super! Persa – slatka, okrugla, sve joj ravno do Metohije, plitka al’ dobra kao ’leba! Kaže, ne javlja se Jerotije otkad se oženio. Ne zna razlog. Ne javlja se ni Živka. Prođu pored nje k’o pored makete španskog sela. Ne zna razlog. „Ma, pusti ih, prave se važni, šta te briga za budale!“ – reče Persin muž. Persa se nasmeja i sleže ramenima. Izgleda da je stvarno nije briga.
Prođe malo, sretnem ja i Jerotija. Au, kad živa ostadoh! Šta radi, koliko zarađuje, šta sve klinci treniraju, stančuga, letovanja, medalje, Živka, fitnes, stalno putuju... izbombardova me informacijama. Pitam za Persu, ne budem lenja. „ Jesi li normalna, da joj se javim pa da me ubije Živka!“ DA GA U-BI-JE ŽIV-KA?!? Persa, ortakinja, smuvala vas, odrasli zajedno... Ma jok, promeni on temu! Zna mi muža, gospodin čovek! Mogli bi da svratimo kod njih... Pobegoh. Jedva. Kad tačno pametan čovek postane kreten?
Posle nekog vremena, ja na ulazu u park, kad, tamo, Jerotije! Stoji, sav k’o tetreb, izbacio oba plućna krila, preplanuo, istresao na sebe bocu nekog Hugo Bosa, prekrstio ruke, pogled mu se u daljini gubi. Nadgleda klince na pristojnoj udaljenosti od Perse koja ga nije ni provalila. Stoji, priča s ženama, smeje se, nudi decu smokijem. I svoju, i moju i Jerotijevu. Raspriča se opet Jerotije: on zarađuje ovoliko, Živka onoliko. Živka, radi, putuje; on radi, putuje. Živka izgleda, Živka pametna, Živka bira društvo, Živka na prijemu, Živka u kuhinji, Živka u markiranoj haljini. „Živka, ja, Živka, ja...“ I sve vreme zeva u Persu. A meni se želudac pretvorio u zrno graška, a šaka u pesnicu.
„ C, c, c, vidi kako se Persa ugojila! Šteta baš, bila je slatka. Znaš da je pokušala da stupi u kontakt sa nama, al’ što kaže Živka...“
Živka mu ne dozvoljava da se druži sa drugaricom iz mladosti! Jes’, klinac! Ne dozvoljava on sam sebi.
Htedoh da ospem paljbu al’ otvoriše mi se oči. On se Perse plaši! Pored sve Živkine živkoće, nikad on ničiji nije bio kao što je bio Persin. Htedoh da mu kažem da se uzalud zavarava, Persu boli briga i za njega i za Živku. Persa je zadovoljna žena i to što brine o njegovoj deci u parku ne znači ništa drugo osim da je dobar čovek. A on, Jerotije, mukica, sve ima osim da ga neko voli i razume. Pa makar to, u njegovoj mašti, bila i Persa.
Photo credit: Darwin Bell via Foter.com / CC BY-NC
