Otkud ja u ovom mraku?
Autor: Zoran Plećević
Noćas je nebo triput gorelo, ne da najavi proleće, ono je već počelo samo u nama još još uvek traje zima i niko ne zna kada će da prođe. Hladno je, najviše oko srca. Dvaput su vatru ložili „oni“, a treći put smo podložili sami, jer treći put i bog pomaže. Neko je noćas negde ginuo, bio ranjen, ostao bez ruke, bez noge. Neko je izgubio sve što je imao, a naši još uvek šenluče. Sad, što su neprijateljski avioni već bili u svojoj bazi u Avijanu, a piloti pili pivo nije nam smetalo da raspalimo. Kao da vojsku i celu odbranu umesto nekog generala predvodi sveštenik koji se razume u nebeske stvari. Ja se ne razumem, ni u vojne ni u nebeske stvari, samo stojim na prozoru i posmatram, jedem se iznutra i da ponovim, hladno mi je oko srca iako je zima već prošla.
Nebo je sada bilo vedro, kao da do samo pre nekoliko trenutaka nije gorelo i činilo se da će sve izgoreti. Sada je bilo sasvim tiho i mirno, zvezde su opet zasijale, obavljale su svoj hiljadugodišnji posao, a ja sam se okrenuo od prozora, ugasio tranzistor koji je uporno ponavljao gde su pale bombe i pozivao sve rodoljubive i pravdoljubive građane da dođu na mostove, da ih kao živi štit brane od gnusnog neprijatelja. Pitao sam se ima li i takvih jer ja nikada ne bih otišao, a onda sam video da ima. I oni su šenlučili na tim mostovima, uhvatili su se za ruke igrali kolo i u inat avionima pevali.
Vukao sam tešku gripčinu i visoku temperaturu koje su me dohvatile pre prvih bombi, pre nego što je onaj kilavi Momir sa ozbiljno opuštenim brkovima saopštio da je ceo svet nameračio da nam se najebe majke. Buljio sam u te opuštene brkove i kada je sve to doprlo do mozga, kada sam video da je vrag odneo šalu, ustao sam iz kreveta. Preko pižame sam navukao trenerku, seo u kola, otišao do pumpe i napunio rezervoar. Platio sam čekovima i vratio se nazad, u krevet.
U prolazu sam rekao ženi šta sam uradio, ona je rekla da je bolje bilo da sam kupio pampers za te čekove. I ja sam razmišljao o tome, šta bi bilo pametnije, ali nam je trebao i benzin, zlu ne trebalo ako se deca razbole ili ako budemo morali da bežimo negde. Nisam rekao ništa, samo sam pao na krevet i razmišljao. Mlađi sin je postao kolateralna šteta i morao je na prečac da nauči da koristi nošu.
Rat, koji smo toliko dugo držali iza zatvorenih vrata, koji je bio svuda oko nas došao je i u naše domove, umesto proleća. Mene je zatekao u trgovini sa sladoledom. Nekoliko dana pre prvih bombi sam uspeo da sakupim pare, pozajmio sam čak i od kuma i uplatio avans za prvi kamion. U kući nam je ostalo nekoliko stotina dinara, ali nisam brinuo, nisam verovao da će nas bombardovati i samo sam čekao lepo vreme da prodajem sladoled.
Kupio sam kamion sladoleda da bih ga prodavao u zemlji koju će za neki dan prekriti grafitnim vlaknima i neće imati struje ni za lek. Čekao sam. Prvih nekoliko noći sam stražario, slušao radio Evropu i Moskvu. Ni sa jedne strane nije bilo nikakve dobre vesti i tu sam nešto morao da promenim. Svuda oko sebe sam tražio neki posao, da se uposlim nečim i našao sam.
Ispod kuće je nekada bila šupa koju je ćale napravio još pedesetih godina. Bila je srušena, ali su ostali temelji, kamenje nedefinisanog oblika i nešto malo betona. Prestao sam da preko noći slušam radio i ustajao svako jutro kao da idem na posao i vadio to kamenje kao da je to najvažnija stvar na svetu. Dok sam se odmarao počeo sam da pišem i puno sam napisao tih dana, ali ne o ratu, ne o bombardovanju, ni o kamenju koje sam vadio iz zemlje i prenosio ga na drugi kraj dvorišta. Pisao sam samo o lepim stvarima u kojima nisam pominjao besparicu u kojoj smo se našli, sve krvavije ruke od oštrog kamenja i brak koji nam se raspadao.
