Izvini!
Autor: Vera Vujičić
Izreka kaže da ,,lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Posebno, ako smo nešto skrivili i nekog uvredili, povredili, namerno ili slučajno. Reč ,,izvini” je ta lepa reč od 24 karata, koja, ako je iskrena, ima gotovo čarobnu moć.
Otvara gvozdena vrata, čak i lako, mada ima onih koji kao da više vole zatvorena vrata, jer izvinjenje vide kao poniženje i izraz slabosti. Naprotiv, onaj ko se izvinjava, dokazuje svoju veličinu, zrelost, pamet i humanost. Dokazuje da je čovek. Ljudski je grešiti – errare humanum est – ali, veličanstveno je opraštati. Zato, izvinite se, tražite oproštaj. Kažite, Mea culpa!
Jer, izvinjenje i oproštaj su dve strane jednog emocionalnog novčića.
Kao što reče Elton Džon, u onoj staroj pesmi, izgleda da je reći izvini, najteža stvar.
U čuvenom srceparajućem klasiku s početka sedamdesetih, u Ljubavnoj priči, Rajan O’Nil, pri kraju filma, kroz suze šapuće umirućoj Ali Mek Grou: ,,Ljubav znači to, da nikad nemaš razloga da kažeš izvini.”
Koincidentalno, par godina kasnije, u jednom drugom filmu, Što te tata pušta samu, Barbra Strajsend izgovara ovu istu rečenicu, ovom istom glumcu. Međutim, ovog puta, on je imao odgovor:,,Nikad nisam čuo gluplju stvar!” Jer, u stvarnom životu, mi jedni drugima nanosimo bol, povređujemo jedni druge, razočaramo se, osetimo se nesigurnima i potrebno nam je da nas taj neko naš razuveri, da odagna mrak iz naših misli i pročisti vazduh, pa da dišemo punim plućima, kao pre.
Da bismo nekome oprostili, potrebno je da druga strana zbilja shvati svoj postupak ili svoje reči. Formalno izgovoreno:,,Izvini”, nije dovoljno. Ali, kako da se izvinimo? Izvinjenje je jedna veština, gotovo umetnost. Koliko mi znamo o tome i da li nas je neko učio kako da se izvinimo? Jeste, mama nam je govorila: ,,Kako se kaže, kaži, hvala, kaži dobar dan, kaži, izvini…” Ali, nije to to. Ponekad, pogrešno izvinjenje je samo još jedna uvreda. Često čujemo ovakvo izvinjenje, čak deluje elegantno: ,,Izvini ako sam te uvredio”. Šta to znači, ako? Znači, ja ne mislim, a ako ti misliš (to je tvoja stvar), ali, eto, nek’ ti bude… Ili, izvinjavam se što si glup, pa ne shvataš šta ti se govori i vređaš se bez veze.?
Izvinjenje mora da bude iskreno i jasno: priznaj, pokaj se, pokaži da si shvatio grešku, izrazi žaljenje, daj obećanje. Ako može, od srca i sa malo više detalja. Dakle, lepo kažite, i to jasno, šta ste zgrešili. Da se zna o čemu govorite i to specifično. Ako ste zaboravili neki važan datum ili sastanak, nemojte uopšteno da se izvinjavate zbog rasejanosti, obaveza, umora i svega što vas pritiska i čini zaboravnim. Ne! Reč je o toj određenoj situaciji i usredsredite se na to. Ne trošite previše vremena, ma – ne trošite uopšte ni malo vremena – braneći sebe i pravdajući se. Jer, u činu izvinjenja, niste vi glavni, radi se o toj drugoj osobi.
Dešava se da shvatimo da smo pogrešili i da je najbolje da molimo za oproštaj. A onda, često upadnemo u grešku. Počne kalkulacija i taktiziranje – biranje najpogodnijeg momenta za izvinjenje. Koji je to najbolji moment? Upravo onaj u kom ste shvatili svoju grešku. Nema odlagaanja! Iako to nije ni lako, ni ugodno, najbolje je odmah. Jer, odlaganje neće ništa olakšati. Nista neće pasti u zaborav, niti će se rešiti samo od sebe. Bilo da je reč o međuljudskim ili međunarodnim gafovima, ništa se ne zaboravlja, ništa ne isparava, niti bledi. Nerazrešeni čvorovi stoje, u vidu knedle u grlu ili kamena u stomaku i čekaju fine prste, da razmrse ili Damoklov mač, da preseče taj vražji čvor.
Posle izvinjenja, osećaćete se bolje. Jer, čin izvinjenja je čin iskrenosti, samosvesti, čin ljudskosti, pa i hrabrosti. Osećaćete se slobodnim.
Što nas sada samo podseća da je pomenuta devojka, koju je igrala Ali Mek Grou, u filmu suvise mlada umrla, da bi shvatila da ljubav znači biti uvek spreman da kažeš: izvini..
Žene su sklonije izvinjavanju od muškaraca. Nekad čak preteruju i izvinjavaju se za besmislene sitnice. Preterano izvinjavanje je kontraproduktivno. Setimo se Čehovljeve pripovetke Činovnikova smrt.
Neki ljudi su namćori i samoživi do te mere, da jednostavno ne shvataju toksičnost svojih reči i postupaka. Johanes Brams je bio poznat po tome što je napuštajući društvo, imao običaj da kaže: ,,Ako ima nekoga koga nisam uvredio, ja mu se izvinjavam.”
Naravno, bilo bi nemoguće govoriti o izvinjenju, a ne pomenuti čuvenu scenu iz filma Riba zvana Vanda.
Lejdiz end džentlmen, Džon Klis:
https://www.youtube.com/watch?v=KniUNdVZvH4&feature=youtu.be
Photo credit: Leyram Odacrem via Foter.com / CC BY
