IMATE LI ŠEŠIR?
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Čitam novine ovih dana, pa mi sve nešto toplo oko srca što je Novak Đoković po treći put proglašen za najboljeg sportistu planete. Lepo mu stoji ona statua „Laureas“ fondacije, milina gledati fotografije. Ne bih da ponavljam opštepoznate činjenice o kulturi, vaspitanju i dostojanstvu tog mladog čoveka, ali me je upravo to podsetilo na genetsku osobinu jednog dela nas, da sve što je žito u ovom polju kukolja imamo potrebu da požnjemo i bacimo svinjama.
Zluradi komentari o Đokoviću koji se svode na „ne plaća porez u Srbiji“ na nivou su onog vica o zecu i medvedu, kad je meda rešio da bije zeca, a kad nije mogao da nađe nijedan razlog, uzviknuo je .
,,Nema šešir!“
„Nema šešir“ ni Nole kao što nisu imali ni nosioci danas poštovanih imena kojima se busamo u prsa.
Uvek me je zanimalo zašto iko misli da bi vrhunski svetski sportista koji ništa nije dobio preko veza, niti članskih karata, niti zaslugom države, trebalo da puni budžet kojim se poslednjih decenija goste vrane i svrake raznoraznih starnačkih boja, gde se ne zna ko odatle za šta uzima, ali je jasno da jedva bude za plate, za neki asfalt, najčešće pred izbore, i za poneki školski WC, ako je čučavac dibidus neupotrebljiv. Kakav porez, kakvoj državi i zašto?
Ne mogu da se setim da je država ikad ozbiljnije podržala, ne samo vrhunske sportiste, već i vrsne umove čijim se izumima kite druge nacije.
Setimo se Ane Ivanović, koja nije izdržala konstantnu lupu nad svojom glavom, gde joj se tražila vaška umesto da se vidi kruna. I ode! I neka je!
Setimo se Tesle kome Matica srpska nije odobrila stipendiju za nastavak studija elektrotehnike u Politehničkoj školi u Gracu, iako je polagao ispite sa najvišim ocenama, te je bio prinuđen da napusti studije. Izgleda da nam je duboko genetski usađeno da ne prepoznajemo talente. Velike među malima. Mada, sve više dokaza ima da ih odlično prepoznajemo ali uvek ima nekoliko pojedinaca, voljom nesreće na nekoj od vodećih pozicija, koji ima nasušnu potrebu da unizi boljeg od sebe.
Potcenjivanje, podmetanje noge, laganje, pravljenje spletki, trgovanje najnižim instinktima samo da neveliki X ostane bar u ravni sa velikim Y.
Negativan odnos prema Đokoviću, kao savremeniku i arhetipu planetarnog uspeha baziranog na talentu, upornosti i posvećenosti, predstavlja samo manifestaciju nasleđa kojim se na uvrnut način i ponosimo kao delom folklora. Potražnja za dlakom u jajetu sve je veća, što je ponuda posebnih i kulturnih manja.
Malobrojne, koji ne moraju biti intelektualci ali su zbog širine pogleda i odsustva kaljave sujete svakako elita, niko i ne čuje. Uzalud im mudra upozorenja, oni nemaju kreštave glasove, ne upotrebljavaju opsene izraze, bore se na način na koji i žive. Dostojanstveno.
Ali i oni „nemaju šešir“. Ma koliko neprimetni bili u svojim zatvorenim krugovima, zauzeti sopstvenim uspesima za dobrobit čitavog društva, naći će se glasnogovornici da ih omalovažavaju i podsmevaju se.
Postoji i treća grupacija, meni potpuno neshvatljivih ljudi. Sve vide, sve znaju i ćute. Ne mešaju se , nije njihov problem.
Oni šešir izvlače iz rukava, trenutak pre nego što mediokriteti utvrde da ga nemaju.
Sve dok ova treća i najbrojnija kategorija okreće glavu jer je se ne tiče, na rodnoj nam grudi ostajaće samo oni koji nemaju gde, a jahaće ih neki psihotični folirant, u datom momentu najglasniji i najuporniji. Za bolje i nismo.
Elem, drago mi je zbog Noleta. Baš sam ponosna.
„Nema šešir“ al’ je naš. I najbolji na svetu.
