DEVOJKA
Autor: Zoran Plećević
Tog jutra sam ustao pun samopouzdanja i životne radosti. Iskreno, ne znam odakle je sve to došlo, ipak, bilo je tu i čilo sam iskočio iz kreveta. Nasmejao sam se na pomisao da sam „čilo“ iskočio, ali bolje reči nisam mogao da se setim i kada je već sve tako počelo, čilo sam izašao iz kuće i pošao na posao koji ne volim. Kiša samo što nije pala, ali nisam dozvoljavao da mi bilo šta pokvari raspoloženje.
Išao sam ulicom u kojoj sam poznavao svaku kuću i dvorište i imao omiljena mesta kod kojih sam zastajao, a najviše sam se divio i najduže zadržavao na kraju ulice. Tu sam uvek gledao baštu i stajao sam onoliko koliko sam mislio da je pristojno. Jutros je bilo nešto drugačije nego inače, ali nisam mogao da dokučim šta? Bilo je zasađeno nekoliko novih stabala, ipak, nije to remetilo sklad bašte.
Skrenuo sam na uglu i prišao sasvim uz ogradu što, moram da priznam, nije bilo baš najpristojnije. Na mestu gde je obično stajao sto za kartanje sada je ležala devojka koju ranije nisam viđao. Bila je omotana plastičnim prstenovima, samo su joj ruke bile slobodne i mlatarala je njima naglašavajući nepokretnost trupa i nogu. Dva velika plava prstena, jedan iznad struka, drugi na karlici pridržavali su dve metalne šipke koji su se spuštali niz kukove i dalje niz noge. Na polovini, iznad i ispod kolena bila su pričvršćena po dva crvena prstena.
Bila je gola i to sam shvatio tek kad sam prebrojao prstenove. Okrenula je glavu prema meni i tada sam video da joj kulja pena na usta. Rukama, koje su bile krvave udarala je o oštru ivicu betonske staze na kojoj je ležala. Uplašen, zbunjen poleteo sam na kapiju koja je bila zaključana i počeo da je tresem. Drmao sam je i vikao dok iz kuće ne izađoše ljudi i sjatiše se oko nesrećne devojke. Pomerao sam se uz ogradu stežući hladno gvožđe uporno pokušavajući da uhvatim njen pogled.
Pljusnula je kiša.
Otimala se koliko je bila u stanju, rukama, ali je oni podigoše ne obazirući se na njene udarce. Kiša je lila po njima dok su je nosili prema kući galameći jedan na drugog. Odjednom, jedan od njih se izdvoji i priđe mi toliko blizu da nas je samo ograda odvajala.
„Šta si zinuo, kretenu?“
Prosiktao je kroz zube tiho da sam samo ja mogao da čujem. A ja ništa nisam mogao da čujem. Samo nemi urlik sa njenih usana koje je zakačila krvavim rukama. Bio sam svestan, samo sam bio svestan njegovog prisustva dok sam visio na ogradi ne odvajajući oči od njenog pogleda koji sam najzad uhvatio. U njenim očima nije bilo poziva za pomoć, ničega, samo praznina u kojoj sam prepoznao prekor.
„Šta si zinuo, kretenu?“
Sada se proderao debeljko i ja sam ga sklanjajući mokru kosu sa očiju pogledao. Gledao sam u njegov veliki goli trbuh sve dok nisam postao svestan njegovih reči. Polako sam se odvajao od ograde dok me je besno gledao ne pomerajući se. Devojku su već unosili u kuću i njen pogled više nisam mogao da uhvatim. Odmicao sam se svestan samo rečenice debelog muškarca u čiji trbuh sam i dalje gledao. On je mene gledao sa mržnjom i da je mogao, udario bi me.
„Marš, kretenu!“
Photo credit: gato-gato-gato via Foter.com / CC BY-NC-ND
