Čovek sa mesecom u očima
Autor: Milovan Subotić
,,Spasen je taj prvi pogođeni, a svi su drugi večni taoci košmara...”
Kad sam k' znanju primio ideju naše re(d)akcije, da jednu od „šara“ naših posvetimo godišnjici bombardovanja zemlje nam (države, lokaliteta, placa...), zazvučalo mi je kao lepa ideja. Ideja kažem, a onda praznina, dilema...
Ne, neću pisati o tih sedamdeset osam dana '99. Ne bih da im prenaglašavam važnost. Teško je izdvojiti jedno proleće, pa makar to bilo i ono '99., iz dvadeset sedam proleća i isto toliko leta, jeseni i zima koliko bombardovanje naših života traje.
Naše bombardovanje je zvanično počelo s proleća, sada već davne, '89. (nezvanično još septembra ’87), i kraj mu se ne nazire, a dvadeset sedam godina najbliže nam istorije, teško staje u novinarsku šlajfnu. Slušam „Čoveka sa mesecom u očima“, baš kao što sam ga slušao i jednog od tih proleća. I danju i noću ta pesma, odasvud, proganjala me je. I baš ta pesma, napisana jednog proleća, šest proleća pre onog izvikanog '99. i te želudačne kontrakcije od kojih bi i danas mogao da se „porodim“, svaki put me povedu do najsvežijeg (pra)početka ludila našeg.
Tog maja '89. desio nam se, da li slučajno, čovek, ili ispravnije „čovek”. Taj „čovek“ je gospodar naših života od ‘89. Taj „čovek“ je većinski vlasnik naših života i dan danas, dvadeset sedam godina kasnije, iako „formalno – pravno“ ne hoda ovom zemljom deceniju celu.
I taj čovek, koji i nije bio čovek, svojom nečovečnošću je mnoge koje smo smatrali ljudima, nepogrešivo podsetio na nečovečnu suštinu njihovu. Taj „čovek“ je nečovečnost, i sve ono što nečovečnost sobom nosi, brendirao i povezavši se sa neljudima u „okruženju“ (o kojima bi trebalo da zbore oni iz torova komšijskih), napravio neponovljiv pozorišni komad – tragediju najdugovečnijeg izvođenja čiji završni čin (katarza) uporno izostaje.
Taj „čovek“ je prizvao bombe. Taj „čovek“ je dočekao šesti oktobar i preživevši ga, ostao zauvek da nas vodi, sve dublje i dublje, u srce močvare, u njen najsumporniji deo.
Četvrt’ veka kasnije, živimo Platonovu „Alegoriju pećine“. Koliko vas „privilegovanih“ je spremno da spoznaju o postojanju danjeg svetla podelite sa okovanim pećinskim robovima koji samo u senke veruju?
Laku noć, ljudi!
