Vređaj me nežno
Autor: Miljan Paunović
Prostakluk za građane Srbije nije ništa novo. Uvrede su skoro pa normalna pojava, a oni koji najčešće vređaju su po pravilu intelektualni idioti i snobovi. Tragično u svakom slučaju
Godinama unazad sam svedok, što na svojoj koži, a što iz primera mojih prijatelja, da je vređanje postalo jedan ozbiljan odbrambeni mehanizam uglavnom kod ljudi koji su neostvareni i ne znaju gde biju. Ali ima i onih koji na prvi pogled deluju ostvareno, a opet to čine – vređaju. S obzirom da nisam psiholog, a ni psihijatar, na uvredu gledam kao na nemoć osobe (strah) da se suoči sa samom sobom i da prizna da je neko bolji, snalažljiviji, pametniji u datom trenutku – ne mora ,,za stalno”.
Pljuvačina i uvrede postale su deo svakodnevice. Najbolji primer su naši političari – pre svih poslanici u parlamentu, koji pljuju jedni druge, polivaju vodom, lažu a u oči gledaju... Oni na taj način izgleda da ne shvataju kakav primer ponašanja daju, po principu što si veći „balvan“ na višoj si društvenoj lestvici i imaš veću platu – pritom vređaš i zarađuješ, ima li šta lepše? Istovremeno, ne brineš o posledicama, jer narod te je izabrao, a parlament je jedna umanjena slika celokupnog društva, zar ne?
Nije teško zaključiti da živimo u društvu koje je davno posrnulo, te ne čudi što uvrede kao takve izbijaju na površinu, ali na svu sreću nije puno onih koji koriste neke reči koje ne bih pominjao (krajnje vulgarne i proste), jer ih nikada ne upotrebljavam javno ili jako retko u svojim tekstovima – nema potrebe.
Oduvek mi je bilo važno da kada mi neko nešto kaže – odnosno pokuša da me diskredituje kao čoveka pa tek potom moje obrazovanje, znanje, profesionalne sposobnosti… – da ta osoba makar ima nešto iza sebe, na primer validnu diplomu (bilo koji stepen obrazovanja), karijeru, stabilnu emotivnu vezu ili porodicu, vaspitanje, rečnik… Jer u tom slučaju se dobro zamislim gde sam pogrešio. Ako on ili ona imaju nešto od toga, te ,,uvrede” su sofisticirane, inteligentne i ne bole previše. Bilo je takvih situacija, veoma retko, jer se zdrav odnos zasniva na zdravoj komunikaciji. Sve može lepo da se kaže, jednim normalnim tonom.
Neko reče da je život u Srbiji zapravo uvreda. Nije daleko od istine. Vređaju nas kada dobijemo račune za infostan, struju ,,sa televizorom”, kada odemo u prodavnicu i pogledamo kako ,,nema inflacije”, kada čekamo gradski prevoz 20 minuta… Kada na kraju ne dobijemo ono što zaslužimo a uložimo godine truda, znoja, živaca, pa i novca. Borba sa uvredama na tom kolektivnom nivou je ravna borbi sa vetranjačama, ali na individualnoj osnovi sve to može da bude drugačije.
Naime, ako ste sigurni u sebe i znate ko ste, gde ste i šta radite, nema potrebe za kontra pljuvačinom na uvredu ili na neki gest koji vam se ne dopada. Probajte, moguće je odgovoriti pristojno, kulturno, bez spuštanja na nivo onog koji potcenjuje, jer to onda znači da se ne razlikujete od njega.
