U ime Herca i Pika i Sansa iz ruke, Kontra
Autor: Predrag Stojadinović
Obožavam preferans. Obožavam. Nisam baš neki igrač, ali što bi naš narod rek’o: “N’ume, al’ voli”. No, nije to bitno. Bitna je, kao i uvek, lova.
Zamislite sledeću hipotetičku situaciju.
Vi ne igrate preferans, ne igrate karte uopšte, ali drugi igraju. Ili barem tvrde da igraju. Ali vi ne.
Država izdvaja 10 miliona evra iz budžeta i poklanja ga najvećem preferans klubu koji se zove Srpski Preferans Centar. Drugi, manji kartaški klubovi dobijaju znatno manje, ali i oni dobijaju ponešto.
Crveni krst dobija 4 puta manje od Sprskog Preferans Centra.
U školama nema ni za krede, a o kompjuterima i da ne pričamo. U bolnicama nema ni za lekove, kreveti su zarđali, čaršavi buđavi a hranu ni psi ne bi jeli. O ostaloj opremi da i ne govorimo. Ali zato u mnogim bolnicama postoji soba za igranje preferansa. A u školama je preferans izborni predmet.
Inače, Srpski Preferans Centar već decenijama gradi sebi dom na Vračaru, dok svi građani već godinama moraju u pošti da plaćaju doplatne markice za njegovu izgradnju. Vi ne igrate preferans, ali plaćate doplatne markice. Vi čak i ne volite kartanje i kartaške igre smatrate besmislenim, donekle i štetnim, ali plaćate doplatne markice.
U školama nema ni za krede. U bolnicama nema ni za lekove.
Predsednik i članovi Upravnog Odbora tog Srpskog Preferans Centra se naravno voze u najskupljim džipovima i žive u najluksuznijim vilama. Dok svoja, budimo realni, loša predavanja o preferansu opušteno papreno naplaćuju.
Za časove preferansa, i uopšte za sve moguće profitabilne aktivnosti vezane za preferans, se ne plaća porez. Vi ga plaćate za svaki krvavo zarađeni dinar. Tako Srpski Preferans Centar zaradi još oko 150 miliona evra godišnje, često koristeći ,,mađarice'', karte koje niko ne razume, ali ipak svi te nerazumljive časove preskupo plaćaju.
Svi profesionalni preferans igrači, koji ne plaćaju porez na svoju preferans zaradu, dobijaju penziju iz budžeta Republike Srbije, na poklon. Vi plaćate porez, a plaćate i penziono. Oni ne plaćaju porez i dobijaju penziju.
Dobijaju čak i zdravstveno osiguranje, iako ne doprinose tom fondu. Jednom, kada se predsednik njihovog UO razboleo, 2 godine je o trošku svih građana, osim uprave svog kluba, ležao na najopremljenijoj klinici u državi.
U školama nema ni za krede. U bolnicama nema ni za lekove.
Razni gradovi i opštine promovišu preferans iz budžeta, organizujući godišnje turnire o trošku svih svojih građana. Godišnje turnire organizuju i razne državne institucije, opet o trošku svih građana, iz budžeta. Policija, vojska, čak i škole, sve pojedinačno, organizuju godišnje preferans turnire, i obavezuju sve đake da u njima učestvuju. Čak i one koji igraju neke druge kartaške igre, ili ne igraju karte uopšte. Svi ti turniri su plaćeni iz državnog budžeta.
Kada Srpski Preferans Centar organizuje paradu, ceo grad stane, da bi oni mogli da šetaju. To se isto plaća iz budžeta jer grad obavezno učestvuje u tome. Ali kada pripadnici organizacije za igranje Lore, Golfa, Belote i Tablića žele da pređu samo 300 metara, Srpski Preferans Centar se ljuti, vređa ih i preti im. Država uglavnom ćuti, jer ne voli da nervira preferaše, pošto umeju da budu prgavi.
Predsednik države organizuje javno partije preferansa u prostorijama predsedništva, tamo gde bi trebalo da radi svoj posao, a ne da igra karte.
U školama nema ni za krede. U bolnicama nema ni za lekove.
Razni državni predstavnici se redovno sastaju sa profesionalnim preferašima da bi se konsultovali o najvažnijim državnim pitanjima. Njih narod nije birao za tako nešto, oni su samo profesionalni igrači preferansa.
A da, zaboravio sam jednu sitnicu.
Zamislite da, pored svega navedenog, u Ustavu Republike Srbije piše:
Republika Srbija nije kartaška država.
Sve kartaške igre su odvojene od države.
Nijedna kartaška igra ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
Vidite li možda problem u ovom hipotetičkom, “totalno izmišljenom”, scenariju?
p.s. Skrenuta mi je pažnja da iz samog teksta ipak nije jasno o čemu se zapravo radi. Radi boljeg razumevanja, poenta teksta je da je apsolutno sve što je u njemu opisano kao deo nekog imaginarnog scenarija, zapravo stvarno činjenično stanje u Republici Srbiji. Jedina razlika je što se ne radi o preferansu i Srpskom Preferans Centru, već u pravoslavlju i Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Sve ostalo je nepobitno i tužno činjenično stanje i kršenje Ustava Republike Srbije.
