Pobedili smo NATO!
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Otišla sam na posao najnormalnije, tog 24. marta 1999. godine ne verujući da se tako nešto može desiti nama. Danima se već govorilo da će nas bombardovati, ali moj mali mozak nije to mogao ni da shvati ni da prihvati.
Pa ipak, u povratku sam jedva čekala da pređem most i dokopam se Zemuna.
Osećala sam se čudno dak sam birala rođendanski poklon drugarici. Prodavačice su me zgranuto gledale, pa ’el’ znate šta će nam se danas desiti?
- O, pa to ne može biti istina, kazala sam ja.
Goca je usplahireno utrčala u stan budućeg oca mog deteta, uzela poklon i saopštila nam da žuri što pre da pređe most, jer samo što nije počelo. Nema od toga ništa, bila sam uporna ja.
- Ti si luda načisto, čula sam Gordanu dok je istrčavala iz stana, pustila sam muziku, pripalila cigaretu, nisam dozvolila da se uključi televizor. Ćutke smo pušili nas dvoje, a onda sa zgrada zatresla i zaljujala, stravičan tresak je odjeknuo, nebo je promenilo boju.
E, pa Saša, sada si konačno saznala šta znači „usrati se od straha“. Bukvalno. Na klozetskoj šolji sam odlučila da budem pragmatična i za nekoliko trenutaka sam krenula da nas organizujem: spakovala sam sve što mi je palo na pamet da bi nam bilo korisno, u tih dan dva koji slede: hranu, sredstva za higijenu, baterije, pogasila sve kućne aparate, i saopštila da mi ne pada na um da sedim da devetom spratu i da iz ovih stopa idemo mojoj kući.
Sutradan, na poslu - novi šok. Direktor nam saopštava da firmu do kraja dana seli na Kipar, jer ko zna koliko će ovo zlo da traje, i da vodi deo zaposlenih sa sobom. – Ja ne mogu, čujem sebe kako izgovaram.
- Kako ne možeš, nenormalna!? Ne budi luda!
- Ne mogu i kraj. Kako da ostavim svog psa, svoju kuću, budućeg oca moga deteta, prijatelje?
Kolege me gledaju u čudu, direktor stavlja novac u kovertu, pruža mi i kaže vidimo se kad se sve ovo završi.
- Je l' znaš ti Saša da je ovo veliko sranje, razmisli, bre, ženo, govorim sama sebi dok se sa onom kovertom u ruci vraćam kroz pusti grad, preko Brankovog mosta, pored hotela Jugoslavija, pored Doma vazduhoplovstva, nogu pred nogu, do svoje kuće.
A tamo, u kući prastari telefon histerično zvoni. Do kraja, pa opet. Ne želim da se javim, ali telefonu ne pada na pamet da prestane.
- Halo, kažem.
- Jesi živa kretenu, gde si?!Urliče tatin glas sa druge strane. Odmah da si se spakovala i došla u Rovinj!
- Ne mogu i neću. Spuštam slušalicu.
Ona prokletinja ponovo počinje da zvoni. Mozak me boli, ali podižem slušalicu i kažem: Neću.
- Šta bre nećeš, dere se sad mamin glas, odmah idi za Rovinj, ja sam pored Avijana, evo uzleteli su.
-Ko je, bre, uzleteo?
- NATO avioni, kako ko, sklanjaj se odande, ’si me čula.
- Ne. Moj život je ovde, bez bombi ili sa njima.
I dalje ne mogu da se opasuljim, ali odlučujem da nekako pokušam da organizjem naše živote u skladu sa novonastalom situacijom. Odlazak u nabavku, trebalo bi nabaviti sve što je potrebno za funkcionisanje u narednim danima. Samo šta je to, pitam se dok sa kolicima hodam pored rafova, koji se brzinom svetlosti prazne. Sećam se samo da sam ugledala flašu lozovače i stavila je u korpu. A onda još jednu, pa još dve. Da li sam još nešto kupila, ne sećam se. Komšije su me čekale u dvorištu. Jedino se u tvoj podrum ulazi iz dvorišta, govore, a ja ne razumem zašto je to važno. Valjda ćeš da nas pustiš u podrum ako bude trebalo? Hoću, naravno, samo ne znam šta ćemo u podrumu, kao da sam poblesavila, ništa mi nije jasno.
Pa, bombarduju nas, ženo, a onda se ide u skloništa, šta ti nije jasno? Ništa mi nije jasno, ali šta ja tu mogu. Možeš da se dozoveš sebi i da se organizujemo. Najpre sam naterala muški deo ekipe da spuste TA peć u podrum. Iako ni meni nije bilo najjasnije šta će peć u podrumu, niko se nije usudio da mi protivreči. Onda sam otvorila cisternu, i ostatak dana smo proveli pored poklopca čekajući da se cisterna napuni vodom sa česme. Kumovi su su se preselili kod nas i život je počeo da poprima određeni ritam. Telefon je zvonio četiri puta dnevno u određeno vreme, glas sa druge strane bi izgovarao: Uzleteli su. Posle desetak minuta bi se oglasila Šizela, početak vazdušne opasnosti. Nova šizela je oglašavala prestanak, a onda bi telefon ponovo zazvonio: - Dobro ste? Da. To sve tako dva puta dnevno. U intrevalima između dva poziva ili dve Šizele sadila sam kupus, krastavac, paradajz, čak i brokoli. Igrali smo karte, pušili, pili pivo i lozovaču. Ekipa se ubrzo opustila, pa smo počeli da se sastajemo po zemunskim kafanama, u sred podneva, odmah posle prve vazdušne opasnosti. Tamburaši su udarali najbolje što su znali u instrumente dok je tamo preko puta gorelo Pančevo. Sve je opasno pretilo da se pretvori u jednu morbidnu žurku bez kraja.
A onda se opasno zatresla i moja kuća. Stvari su letele sa polica. Puklo je najstrašnije negde blizu. Jednom, pa još jednom. I mrak je zavladao Zemunom. Kum se pojavio okićen bedževima „TARGET“ da treba svi da idemo na mostove i da im jebemo majku Natovsku, ushićeno je podvriskivao.
E, moj kume, sad ti lepo idi tako bez mozga, pa budi meta gde god hoćeš, ali ne u mojoj kući. Posle struje, nestalo je i vode ali mi smo bili obezbeđeni. Cisternu smo do vrha napunili. Otvaram poklopac, i ne verujem očima: prazna je. Ta cisterna koju je moj pradeda napravio posle Prvog svetskog rata preživala je svašta ali one projektile koji su pali u sred Zemuna nije. Pukla je i sva voda je negde iscurela. Tu, na kolenima pored poklopca, zureći u praznu cisternu - pukla sam i ja.
Ničega se više ne sećam. Upala sam u neko obamrlo stanje i gotovo da nisam izlazila iz kreveta.
Tog 78-og dana telefon je počeo besomučno, u neko čudne vreme, da zvoni. Umukni prokletinjo, siktala sam kroz zube. Mrzela sam tu spravu koja ne donosi nikakve dobre vesti. Javi se, Saša zvrndao je on i dalje.
- Da?
- Ćer’o, gotovo je- kazao je glas sa druge strane.
Uključujem televizor, a iz ekrana veliki vođa saopštava: Dragi građani, srećan nam mir. Pobedili smo NATO.
Dok ne sklonimo ovog monstruma, mi nemamo šansu da živimo nomalno, govorim sebi dok ulazim pod tuš i puštam mlaz vode da spere sa mene sav jed i sav jad. Moj mali mozak nije mogao ni da sanja da su monstrumova deca već svuda oko nas. Moj sićušni mozak nije mogao ni da pomisli da i posle ovog monstruma ima neki novi monstrum.
