Očevidac
Autor: Vera Vujičić
Koliko puta smo čuli ili sami rekli: Ma, znam, sigurno, pa video sam svojim očima! Te reči su uvek izgovorene sa takvim ubeđenjem, žarom i strašću, da se moraju uvažiti bez pogovora.
Izjava očevica zvuči neprikosnoveno. Očevidac ima dokaz: Ja sam bio tamo. Kako ne poverovati?!
Sa druge strane, poznata ruska poslovica kaže: Niko tako kao očevidac ne laže.
Ovo ,,laganje" ne treba shvatiti bukvalno. Laganje, po definiciji, sadrži elemenat namere. Poslovica ne govori o tome. Izraz sumnje u istinitost iskaza očevica se ne bazira na shvatanju i definisanju istine. Kako god da istinu posmatramo, u kom god kontekstu, od filozofskog do religijskog, da je tumačimo, dođemo do verodostojnosti tj. podudaranja sa činjenicama. A činjenica je ono što se stvarno desilo. I tu očevidac trijumfuje, on zna, iz neposrednog iskustva, šta se desilo.
Za razliku od nauke, gde postoji naučni metod , koji uključuje empirijske dokaze, u mnogim vidovima svakodnevnog života, dokaz je: To je tako, jer sam ja to video. Ja sam očevidac.
Ali, naše viđenje i sagledavanje stvarnosti, a još više pamćenje i interpretacija događaja, su nesavršeni. Čak i bez ikakve namere, greške se dešavaju. Šta i kako nešto vidimo i kako to zapamtimo, je često pod dejstvom uticaja kojih nismo svesni.
Mislim da je skoro svako, bar jednom u životu, imao takvo iskustvo, da lično, svojim rođenim očima vidi nešto i da čistog srca može da tvrdi da je to stvarno baš tako bilo. A onda, da istim tim rođenim očima, vidi sasvim drugačiju istinu.
Meni se dogodilo ovo: Po preseljenju iz jednog grada u drugi, mnoge stvari se moraju ispočetka regulisati. Nova škola za dete, lekari, zubari, klavirštimer, profesor klavira… I tu se dešava da svojim očima, pri uopznavanju i kratkom razgovoru, vidim profesorku, svojim očima. Stajale smo licem u lice, na razdaljini oko pola metra, jedno petnaestak minuta. Kasnije, tog dana, prijateljica me je upitala, kako mi se svidela nova profesorka. Sa puno komplimenata opisah svoj utisak, dodavši na kraju, kako ona ima crne oči i crnu, kovrdžavu kosu. Dobro…
Kroz par dana, pre sledećeg časa, susretnem se sa profesorkom, ponovo, licem u lice, i - šta vidim?! Plave krupne oči, kosa, niti je crna, niti kovrdžava – svetlosmeđa i prava! Zapanjeno, upitah da li je menjala frizuru – ne, reče žena, provlačeći prste kroz kosu, uz komentar, da bi možda trebalo, vreme je…
Razmišljala sam kako i zašto je došlo do toga. Ne znam tačno, ali moguće je da je podsvesno razlog bio taj, što sam, još pre prvog susreta, iz njenog prezimena, shvatila da je ona jevrejskog porekla. Pa onda, sasvim nesvesno, kao stereotip, pred moje rođene oči iskrsnuše crne oči i kovrdžava kosa. Pa, sad veruj očevicu!
Moj slučaj je bio bezazlen, bez uticaja i posledica na bilo koga i bilo šta. Čisto, predmet za razmišljanje.
Ipak, neretko, izjave očevidaca imaju ozbiljne posledice. Često se pitam, čitajući antičku istoriju, šta li je od svega toga zbilja tačno, a šta je viđenje očevidaca. Bilo onih istinoljubivih, koji grešku prave iz nehata, bilo onih drugih, ekvivalenata raznih CNN, Eyewitness News i sličnih vlasnika i pisaca istine.
Takva je priroda istorije, od Gilgameša, Inkvizicije, revolucije 1848. godine, preko ratova i raznih atentata koji su obeležili dvadeseti vek, a i početak dvadeset i prvog, sa posebnim osvrtom na nesrećne devedesete na Balkanu...
Na filmu, konfliktne izjave očevidaca stvaraju dramu, bilo da se ova tema najozbiljnije predstavlja, kao u Rašomonu, ili na humorističan način, kao u komediji, Moj rođak Vini.
U književnom stvaralaštvu, za razliku od događaja u stvarnom životu, različite tačke gledanja na jednu istu pojavu, doprinose dinamici i bogatstvu književnog izraza. U postmodernom prosedeu, recimo, prošlost je moguće rekonstruisati kroz subjektivno gledanje, višestruke perspektive i individualna tumačenja , kao u noveli ,,Ljubav itd”, Džulijana Barnsa. Tri glavna lika, svoje komplikovane međusobne odnose opisuju u vidu monologa, paralelno, govoreći o jednom istom događaju. Čitalac je ostavljen da poveže i skroji istinitu priču, od svih tih konfliktnih interpretacija, sasvim uveren da niko od njih troje ne laže. A pritom, potpuno svestan da će tim činom komponovati još jednu varijaciju na temu ,,šta se stvarno desilo”.
I na kraju, kao humoristički dodatak ideji o pluralitetu istine, da podsetim na onu anegdotu, u kojoj muž, zatečen u preljubi, negira svoju krivicu sugestivnim pitanjem:,,Pa, kome ćeš da veruješ? Meni ili tvojim varljivim očima?”
Bravo, Vera.
Pa, znaš šta… prošlost je varljiva ptica, začas prhne i odleti, a ti sad gledaj šta god hoćeš… i ne zato što ti tako hoćeš, nego zato što tako treba. Ne kažu džaba da je ljepota u oku posmatrača; i ti, ako želiš, i dalje smatraj da je tvoja, ili moja, naša zajednička prošlost, ružna, zato što je kvarljiva roba iz pogrešnog ugla posmatrana, još od samog početka, kada je bila “sada”. Uostalom, sada ne postoji, pa kako o njoj sada suditi, našem doživljaju nečega što uopšte nikad nije ni postojalo. Toliko o preinačavanju prošlosti i onoga što stvarno moramo da vidimo- sebe u ova okrutna vremena ili samo trag sudbine, koja ni u kom slučaju nije to- to, ne ostavlja trag, bar ne na nama koji smo prošli: ništa vidjeli nismo i ništa za sobom ostavili… sve gledajući ravno u oči dešavanja. I ko sad da tvrdi da treba da osjetimo, intuicijom, a ne da vidimo? Same sebe, da bi potvrdili nečije ili svoje postojanje?! Nemoguće; kao da je nemoguće postojati. Ali, nije. Uostalom, gledajući vas, iz ugla posmatrača, sve je moguće, pa i mi sami; tako se dokazujemo da smo…
Hvala, Natasa, na komentaru. Primer sa ,,lepotom u oku posmatraca”, nije prikladan za ovu temu (iako je tacan). Tekst vise govori o fenomenu ocevica i ubedjenju da je ono sto smo videli i zapamtili, bas tako, kako mi mislimo da jeste. Sto se tice cinjenica, one su nezavisne od naseg ugla posmatranja, naseg oka, pamcenja i interpretacije… Poetski gledano, slazem se sa vasim recima, mozemo se setiti i Sopenhauera i diskutovati o ,,volji i predstavi” itd. Znaci, tekst se ne odnosi na nase uspomene i proslost, vec na nepouzdanost stavova do kojih smo dosli kao ocevici, jer smo ,,videli svojim ocima”. A objasnjenja imaju psiholozi…