Meduza

Meduza

Autor: Iva Radović

Meduza, zašto Meduza? Verovatno je mislila na neku sirenu, ali taj nadimak već je zauzet. Kao i svi oni gedžet i tehnološki nadimci - ajfon, ajpod, ferari. Možda nema veze sa mitologijom, nego sa zoologijom. Manje ako nije zato što žari... neka seksualna aluzija.

Uostalom, u tome je uspela. Novopridošla starleta žacnula je našu uzdržanu, ćudorednu, skromnu sredinu.

Utabanom stazom, devojka je predstavljena u emisiji kojoj je svrha da izblamira zvezdicu u pokušaju i učini da izgleda što je moguće gluplje. Oni postavljaju pitanja, ona se snebiva, namešta friško ispeglanu kosu i bulazni, publika grca od smeha - vidi kako je tupa, je li moguće da ovo ne zna? - moralne gromade vrte glavom i uzdišu pred prizorom sloma svih kulturnih i duhovnih vrednosti, i svima je lepo.

Normalno, koliko sutradan video je ,,zapalio društvene mreže", lamentira se nad našom jadnom zemljom kojoj su, posle Tesle, Putina, pardon, Pupina i onog... onog matematičara što su po njemu nazvali posle Treći bulevar, uzor takvi rudimentarni oblici života.

Jedni vele: novinari su ih stvorili, gledanosti i čitanosti radi, love radi.

Novinari se brane: vi ste ih stvorili: mi pišemo i na ozbiljne teme, samo što vi to ne želite da čitate. A starlete nam navuku hiljade i hiljade klikova!

Niko ne gleda reality programe i emisije u kojima učestvuju devojke (i momci, doduše) bez zanimanja; ali svi imaju mišljenje o njima. Negativno, razume se.

Razlog, pretpostavljam, leži u tome što su ovi programi supstitut za negdašnje freak show-ove, parade nakaznosti i bolesti, dvoboje, javna pogubljenja. Što više niskosti, surovosti i besmisla, to bolje. Gledajući svinje kako se valjaju u blatu, imamo osećaj da u nama, o, ironije, ima više dostojanstva i ljudskosti.

Vladimir Vojnovič to lepo objašnjava u ,,Pretendentu na presto"; ljudima, njihovoj sujeti, veli on, potreban je osećaj da su bolji od drugih; ali ako takvi nisu, onda bar žele da znaju da nisu gori od drugih. Ako ne mogu ni to, onda moraju naći bar onog jednog na kojeg će moći da upere prstom i kažu - eto, taj je gori od mene!

U tome leži, verujem, toliko osvrtanje pažnje na starlete. Svaki put kada se nasmejemo novom biseru i podsmehnemo vakuumu koji u tim lobanjama vlada, dobijemo instant indulgenciju za svoje vlastito neznanje. Aman, u čemu je kvaka? Te devojke uopšte i ne pretenduju da budu prosvetiteljke. One pokušavaju da dosegnu svoj san o slatkom životu koristeći se onim što im je na raspolaganju: svojom mladošću, lepotom i izvesnim nedostatkom osećaja za stid. I uopšte nisu toliko različite, niti žele mnogo različite stvari od ostatka populacije. Neki dan mi rekoše kako je mlada (i lepa) devojka, agent za prodaju nekretnina uporno preporučivala ,,predivan stan u Petrojkinoj (to jest Petrarkinoj) ulici". Juče čuh razgovor između glumice i njene prijateljice menadžerke: veli jedna - Asja je lepo ime. Znaš, Asja? Kao u onoj ruskoj bajci, ,,Asja i vuk". I one, isto tako, žele da žive u lepim svedenim stanovima (možda baš u Petrojkinoj ulici), da se voze besnim automobilima, da jedu u fensi restoranima u kojima na tanjiru od kvadratnog metra serviraju tri zamotuljka i dve fleke, da kupe trideset osam pari cipela.

Zašto se ne zapitamo - u čijim rukama se nalazi moć da zapošljava, hrani i promoviše osobe bez znanja? Kako se to bez kompetencije dolazi do važnih društvenih pozicija? Zašto se mogućnost da se kompetencija zaradi lepotom i međunožjem doživljava kao ženska privilegija? I zašto se, onda, žene optužuju kada tu navodnu privilegiju koriste?

A koliko je svako od nas odgovoran za tu degradaciju, za to groteskno izvrtanje utrobe znanju, poštovanju, dostojanstvu? Koliko puta su nas pitali; koliko puta smo mi sami pitali - a čemu ti to služi, a šta će ti to? Batali to, daj nešto što donosi korist. Je, li, brajko, a koliko ti zaradiš od toga? Šta se zamlaćuješ, šta filozofiraš, daj nešto od čega se živi... Koliko puta smo podsticali kćeri da budu lepotice i damice, jer za ženu je najvažnije da bude lepa? Koliko puta smo čuli da se od ljubavi ne živi? Koliko puta smo posavetovali decu da se drže važnih ljudi i čuvaju uticajne prijatelje? Koliko puta smo pljunuli na ljudskost, dobrotu i saosećanje i odlučili da od sutra ,,gledamo samo svoje dupe"? Koliko puta smo deci rekli da bataljuju sve i idu napolje?

I prepuste sve ono što je vredno, dobro i za šta se valja boriti - gujama, škorpijama, bubašvabama i crvima?

Meduze su tu samo nuspojava, često sasvim šarmantna u svojoj naivnosti.