Indonezija za početnike (Džakarta 2 – deo sedmi)
Autor: Aleksandra Mijović - Anja
E, pošto smo mudro izabrali kuću za svoj dom, te smo je i aranžirali po svom ukusu, već sledeće godine moramo da se preselimo. Vlasnici nekretnina upražnjavaju prodaju svojih nepokretnosti svake godine, jer u tom slučaju ne plaćaju porez na imovinu. Te, tako su se Mijovići seljakali iz Donjeg Lipovca u Gornji. Svake godine, seoba. Vremenom smo izgubili želju da išta uređujemo. Iz jedne od silnih domova smo se navrat - nanos iselili, jer nam je pao krov. To se baš dešavalo u vreme najužasnijih poplava u Džakarti. Rođaci i prijatelji iz Srbije se ispresecali da li smo se podavili. Ja ih uredno smirujem putem skajpa: Sve je u najboljem redu, kod nas je suvo, aman, Lipovac je na jedinom, džakartanskom brdu... Kad odjednom TRAS! Plafon iznad stepeništa popustio pod silinom padavina i deo kuće završi karijeru pod vedrim nebom. I, pogađate: dragi je na službenom putu. ’Ajde, mister Anjo, da na’vataš majstore, a i u razgledanje sledeće kuće.
Sadašnja kuća ima umivaonik u sred’ dnevne sobe. Sve drugo je by the book, al’ česma mi bode oči. Pitam ja gazdaricu vrlo nežno i suptilno da li možemo da prebacimo lavabo u toalet koji je odmah do dnevne sobe. Kategorički odbija. Zašto? Kaže: ,,Znate, mi peremo ruke pre i posle jela!’’ Je l’de? Kapirate zašto sam izgubila volju da se dalje objašnjavam.
Inače, sve buleance, pa bili muški ili ženski, oslovaljavaju sa ,,mister’’. U početku sam se jedila, padala u vatru objašnjavajući da je glava porodice Mijović mister, a ja ,,misiz’’. Indonežani klimaju potvrdno. Kad sledeći put oslove me sa ,,s’r (sir)’’. Ja se zabezeknem, pa dobro, bre, nisam li zadnji put zapenila objašnjavajući? Dobijam odgovor: Pa, s’r, rekli ste da ne volite da vas zovemo mister. Uf! Sad više ne reagujem.
Što se poplava tiče, one se hronične, džakartanske nepogode. Džakarta ima samo dva odvodna kanala koje su još Holanđani izgradili. A grad se nalazi u nivou mora. Realno i ti kanali ne mogu mnogo da pomognu, jer voda nema kud da ode. Da li imate predstavu kako izgledaju monsuni? Kiša toliko pljušti da vam se čini da pada odozdo. I tako noć i dan, bez pauze, 6 meseci. Ume kišni period jako da umori čoveka, da ga baš baci u depresiju. Ne možete nosić da promolite iz kuće. U početku smo šetali po kraju sa kišobranima, a onda je grom opalio drvo blizu naše kuće, te smo obratili pažnju na gromobrane. Nema ih! U Lipovcu gde besne tropske oluje pola godine, nema gromobrana?! Nema. Od tad smo keru naučili da berzometno obavlja svoje poslove. A onaj ko ga šeta izgovara bajalicu protiv svih, božanskih gromovnika.
Što se tiče kućnih ljubimaca, samo ,,kučkari’’ sa jakim stomakom mogu nesmetano da šetaju po kraju. Odskora naši Lipovčani drže razne životinje, ta trendovi se moraju ispoštovati. Samo što im niko nije rekao da psi, majmuni i mačke ne mogu da žive u kavezu kao zebe. Oni ih drže za ukras, a kavez je obično toliki da sirota životinjka ne može ni da se ispravi k’o čo’ek.
Svi Indonežani, koji pripadaju nižim kastama, panično se boje pasa. Malo sam istraživala i došla do podataka da nije u pitanju vera, kao što većina pomišlja. Prvi kolonisti, Holanđani su se sadistički zabavljali tako što su pujdali svoje pse na lokalno stanovnišvo. Očigledno da je prenošenje priča sa kolena na koleno vrlo učinkovito. Kad šetam moju, blentavu labradorku k’o da vodam tigra, ni manje ni više. Jedared se zamal’ desila tragedija. Lanzam ja tako po kraju sa kerom na povocu. U susret mi ide jedna, pozamašna Indonežanka. Kucka nešto po telefonu, ne gleda ispred sebe. Kako mi je stigla sasvim blizu, podiže pogled, ugleda crno, krvožedno dlakavo čudoviše (čitajte, moja, blentava kuca), vrisne i baci se na ulicu, te je pregazi motor. Ne brinite, bucki nije bilo ništa, al’ je zato motorista izveo salto mortale. Skršio se čovek samo tako. Utekla sam ubrzo odatle, jer je bajker odlepio od besa i krenuo da se razračuna sa bucmastom izazivačicom udesa.
A je l’ sam vam kazala da nam se ulica zove Kamelot? Kada sam prvi put davala adresu drugaru Englezu nije mi verovao. Ulica do nas se zove Eskalibur, zatim Lanselot i Merlin. Zato su sve kuće u obliku dvorca. A kad je beogradska ekipa bistrila fotke, rekoše mi: Bokte, Anja, pa ti živiš u Diznilendu!
