Gabrijel

Gabrijel

Autor: Aleksandra Saša Kivela

„Do tada nije mogao ni da pomisli da je literatura najbolja igračka za ismevanje ljudi.“ G.G.Markes

Svet nije više bio nov, mislim da sam svim stvarima već znala ime, očekivala sam bezbrižan raspust, posle završene osnovne škole. Cvrc, moji su imali neke druge planove i ideje, te mi je objašnjeno da od njih – roditelja – imam sve što oni smatraju da mi treba, a za ono što ja mislim da mi treba, moram da se potrudim tj zaradim. Tako sam se, neopasuljena, našla na svom prvom radnom mestu. U prvi mah, uvređena što moram da radim, vrlo brzo sam otkrila razne prednosti zaposlenog čoveka. Posebno kada je stigla prva plata, a ja bukvalno shvatila reči svojih roditelja: „Sve što mislim da meni treba“. Često se setim šta je meni tada trebalo, a onda se obično zapitam, šta današnjim tinejdžerima treba?

Kako god – od prve plate, sa nepunih 15 godina, sebi sam kupila ono što mi je zaista bilo najneophodnije: boks cigareta, HB tvrdo pakovanje i tri knjige – Zla kob, Pukovniku nema ko da piše i Hroniku najavljene smrti. Od tog dana, sada već pradaleke ’82 godine, Gabrijel i ja smo postali nerazdvojni.

Čini mi se da sam oduvek volela da čitam, zapravo gutala sam knjige, a usput sam ponešto i piskarala za svoju dušu. Kako i zašto sam se tada, tog dana odlučila baš za knjige G.G.Markesa, ne sećam se više. Sećam se koliko sam bila fascinirana njegovim rečenicama, stilom pisanja. Raspalio mi je maštu, u svakom njegovom romanu sam učestvovala u svojoj glavi. Taj osećaj da sam tamo sa njegovim likovima, bio je nenadmašan.

A onda sam, nešto kasnije, kupila njegov roman Sto godina samoće.

Nisam mogla da prestanem da čitam. Čini mi se, u jednom dahu sam progutala tu fascinantnu priču o Čoveku i Životu. Slobodno mogu da kažem da je taj roman promenio moj život. Najpre sam upala u laganu depresiju.   Sve drugo što bih uzela da pročitam, bilo je užasno glupo, nezanimljivo, dosadno. U sećanje mi se urezala jedna rečenica Vladete Košutića o ovom romanu : „Ne verujem da ću do kraja života pročitati išta slično, niti da će išta slično biti napisano do smaka sveta“. Duboko sam verovala u to. Nekoliko godina, čini mi se nisam mogla ništa da pročitam, od početka do kraja. Srećom, prošla me kriza, ponovo sam čitala sve i svašta, trudila se da nadoknadim sve propušteno, a bar jednom godišnje – i dan-danas – pročitam  Sto godina samoće. Nisu me ni ostala njegova dela ostavila ravnodušnom, ali se od ove knjige ne odvajam.

Sve mane, sve vrline, strasti, vera i praznoverje, nasilje, mržnje, ljubavi, ludila, razumi i zdravo-razumi, porivi, želje, usponi, padovi jednog čoveka toliko su jednostavno, ogoljeno, životno opisani. To je taj Čovek, to smo svi mi, satkani od emocija, nagona, nadahnuća, sumnji. Morala i nemorala. Strahova i junačenja. Iako piše o nekom izmišljenom gradu na drugom kraju planete, Gabrijel zapravo priča o svima nama. Muškarcima koji su obuzeti ludilom ratovanja, neobičnim poduhvatima, javnim ženama. Ženama koje se bore protiv destrukcije, koje žele da unesu red u nered života.

Zahvalna sam Gabrijelu jer mi je otkrio veliku tajnu, suštinu života: Čoveka – gde god bio rođen, koje god boje kože, bio bogat ili siromašan, verovao u Boga ili ne, šta god radio, čime se bavio, o čemu god sanjao – pokreću, od kako je sveta i veka, samo dve stvari: strah od samoće i glad. Velika glad za Ljubavlju. A kad nađeš Ljubav, straha više nema.

„Konačno je život postao stvaran, a moje spaseno srce bilo je osuđeno da umre od srećne ljubavi u slasnoj agoniji, bilo kojeg dana nakon što prevalim i stoto leto“.