Čudna mi čuda
Autor: Aleksandra Saša Kivela
„Pjesnici su čuđenje u svijetu
oni idu zemljom i njihove oči
velike i nijeme rastu pored stvari“ A.B. Šimić
Bilo bi divno da je ovo priča o pesnicima. Ali nije.
Dugo već traje. Moje čuđenje. Nije to prava reč, ali bar bolje zvuči. Zabezeknuće, na primer. Zabezeknula sam se pre više od dve decenije i nikako da dođem sebi. Uvek me nešto iznova začudi. Neke stvari i događaji su najpre bili zabavni. Mislila sam, šala je. Ne baš najbolja, ali ipak šala. Posle sam se nadala da je kakva takva šala. Ali nije. To je naša stvarnost.
Prvi susret sa praznoverjem. Crne mačke koje donose nesreću; zapljuni tri puta; kucni u drvo tri puta; baci šaku soli preko ramena; nikako, ali nikako ne ustaj na levu nogu i nikada ne prolazi ispod merdevina. Zabavno, zar ne? Dok ne shvatiš da neki ljudi to vrlo ozbiljno shvataju. I veruju. Šta sve donosi nesreću i šta sve donosi sreću, puni novčanike, donosi u naš život prave ljubavi, obaviti sve te rituale, posla za ceo dan. Pa onda magija. Crna, bela, dobra, loša?! Ko se još time bavi u ovo vreme, pitam se ja i ne verujem svojim ušima. Čudim se ljudima, čudim se događajima, čudim se verovanjima, predrasudama, stavovima, politici, društvu…
Neke nemile događaje po belom svetu koje smo imali prilike da vidimo samo na tv ekranima nisam nikada mogla ni da zamislim kod nas. A onda se desilo. Ostala sam u čudu i do danas nisam prestala da se čudim. Odjednom, kao da sam se našla u nekom jako lošem filmu koji nikako da završi. A ja statiram u čudu? Najpre su nam objasnili da niko ne sme da nas bije. Onda su krenuli tenkovi kroz moj grad. Gde idu i zašto? I kome je palo na pamet da im maše i zasipa ih cvećem?! Onda su nam objasnili da nas brane. Ko koga tu i od čega brani, a ko koga napada? Ko je tu žrtva, a ko agresor? Ko šta hoće i zašto? Onda su neki birali stranu. Raspala se država. Raspali se brakovi. Raspala se prijateljstva. Ja nisam uspela da razumem. Ni da izaberem stranu, šta god to značilo. E, onda su i nas bili. Oni isti koji su nam objasnili da nas niko ne sme da bije. Nismo imali 'leba da jedemo. Stajali smo u redu za hleb i mleko. Radili za marku, dve. Pa zar to nije za čuđenje?
Posle su tenkovi krenuli na drugu stranu. Lupali smo u šerpe i lonce, žviždali, nadali se „rumunskom scenariju“. Neki i nisu. Nekima je bilo dobro. I njima sam se čudila. A onda nas je neki tuđi svet zasuo bombama. Sve nas. Zbog pogrešnih odluka. Nijhovih. Zbog pogrešnog izbora. Našeg. Kusturica i njegovi leteći Cigani su male bebe, za sve ovo što nam se dešava! Film nad filmovima. Tragikomedija.
Najviše se čudim sada već čuvenoj rečenici, koja bi trebalo sve da objasni, a ne objašnjava ništa: Ovo je Srbija. Srbija, zemlja u kojoj i danas mogu da te biju. Srbija, zemlja u kojoj je sve više gladnih. Srbija, zemlja u kojoj ništa ne funkcioniše. Deca umiru, helikopteri se ruše, donacije nestaju, niko ni za šta nije odgovoran. A 21. vek neumitno teče. I mi mimo svega. I mimo sveta.
Prestala sam da čitam novine, da gledam tv programe, pa ipak ne mogu da prestanem da se čudim. Nama. Vama, nezainteresovanima. Uplašenima. Njima. Koji nam po ko zna koji put prodaju šarene laže. Vama, koji verujete. Čudim se istoriji.
Jer ništa nismo naučili. Jer nam život ponovo kroje isti oni zbog kojih smo ostali bez kuća, bez porodica, bez prijatelja. Bez života. Čudim se sadašnjosti. Jer ništa ne činimo. Ćutimo i trpimo. Bavimo se besmislicama. Tavorimo. Plašimo se. Čudim se budućnosti. Jer je neće biti ako nastavimo ovako. Sa pogrešnim odlukama. Pogrešnim izborima. Praznoverjem, predrasudama. Sa strahovima.
Sebi se čudim najviše. Jer, koliko god pokušavala ne mogu da prestanem da se čudim. Srbiji. Ljudima. Događajima.
photo by: Tihomir Tiksi Stančević
