Čitaoci Direktne reči o bombardovanju

Čitaoci Direktne reči o bombardovanju

Gledam komentare na Peđin tekst po netu, koji zapravo pokazuju koliko su ovde ljudi žalosno limitirani, nepopravljivo primitivni, razuzdano bahati, pritajeno ogorčeni, posve izgubljeni u prošlosti i koliko ne čitaju ono o čemu pričaju, već robuju vlastitoj mitomatniji, strašilima i stereotipima, što negde ironično potvrđuje samo koliko je poenta teksta valjana. Ovde ne možeš da pomeneš bilo šta kritički o bombardovanju, a da te ne označe kao izdajnika i nekog ko opravdava ubijanje civila. Ne možeš da progovoriš da je bilo šta tu pogrešno, a da ne ispadne da si odmah rekao TO, NATO, TO, SOLANA, CARE, LJUBIM TE, BRATE MOJ ROĐENI.

Dakle, mili moji, da ste se zaista potrudili da pročitate tekst, kao što, naravno, niste, videli biste da on ne samo da ne opravdava bombardovanje, već zapravo Peđa eksplicitno kaže da je bombardovanje bilo loše, da nije trebalo da se dogodi, da SAD izigravaju svetskog policajaca i kabadahiju, te da je događaj uticao vrlo loše emotivno na njega. Tekst SAD prikazuje kao svetsku supersilu koja deluje isključivo u svom interesu i to je to, nikakve zaljubljenosti u njemu nema. Ima samo surove objektivnosti i sirovog realizma. Dakle, o svakoj praznoj priči koja tekst prikazuje kao apologetiku bombardovanja može se reći sledeće: ili je čisto zlonamerna, što je moj favorit, ili dolazi od ljudi koji nisu pročitali tekst / nisu imali dovoljno mozga da ga shvate. Ona je prema tome skroz prazna. Što je, pretpostavljam, takođe tačno u nekim slučajevima za glave komentatora, pošto mozak nije nešto što se specijalno ceni na ovim prostorima. Niti koristi.

Poente, kojih zapravo ima više, jesu sledeće (nameravam da se ograničim na tri): kao prvo, kod nas se večito gradi nekakav kult nevinosti, koji je od nas napravio takve jaganjce, koji su skroz nevino i nepravedno postradali (ovaj bolesni mentalitet dobrim delom je zasluga hrišćanstva, uzgred, večito smo bolovali da se identifikujemo sa Isusom). Saživeli smo se u ulogu žrtve i mnogo nam dobro stoji jer tako možemo da ne radimo ništa i večito krivimo nepravedan svet i NATO. I plačipičkarimo kako život nije fer, kao što rade svi gubitnici i jadnici. Nema veze što se i danas pronalaze hladnjače sa pobijenim albanskim civilima, nema veze za ratne zločine na Kosovu protiv albanskog civilnog stanovništva, to je sve strana propaganda, na to ćemo da zatvorimo oči, lakše je i bolje tako. Sem što nije, barem ne bolje, što biste znali i sami da ste videli kosti i leševe. Recimo ja se jako dugo bavim ratnim zločinima i najponosniji sam na to što nisam gledao krvna zrnca žrtava jer sam svestan da su to ljudi: bilo da su to hladnjače iz Batajnice, žrtve iz ,,žute kuže", Srebrenice ili iz Kravica. Ali za to treba imati malo petlje da se istini pogleda u oči i da se shvati da ,,naši" nisu bili sveci (naravno, posle nekog vremena ukapiraš da ,,naši" ne postoje, nego da postoje ljudi, ali dobro, razumem da oni opterećeni tribalizmom ne mogu to da shvate, viša matematika, gurajte dalje). Sem što smo na vlast doveli psihopatu Miloševića, sem što smo dizali u nebo Šešelja, koji je pretio granatiranjem Rima i Pariza, sem što su izjave o klanju tupim kašikama bile poprilično popularne, sem što ogroman broj ljudi smatra Mladića herojem, sem što su po Kosovu paljene džamije, sem ... , savršeno smo nevini. E pa, ne, nismo, mili moji. Nismo, sem ako nećemo da mitomanišemo i prečišćavamo istoriju po onome što nam se sviđa, a inače znam da nam to dobro ide - zato ovako i prolazimo. Koliko ljudi danas zna o zločinima srpske vojske nad albanskim stanovništvom o kojima je pisao još Tucović? Sve se to gurne u neki slepi kutak istorije, zato i imamo tu bolesnu ideju da su Srbi pravednici na zemlji. No, nazad na temu. Da li su SAD imala interes da nas bombarduje? Jeste. Da li je to bilo ,,dobro"? Nije. Da li je rukovodstvo države uradilo sve da se namesti samo za klanje i olakša im posao? Jeste. Vidim ovih dana na godišnjicu bombardovanja su se vrtele mrziteljske izjave o Srbima (najviše francuske recimo). Sjajno, ali jeste li se zapitali zašto je to tako?

To nas vodi do druge tačke. U međunarodnoj politici vlada moralni nihilizam i pravda ne postoji. Toliko bi trebalo da znate ako ste izašli iz vrtića. Supersile poput SAD, kao i sve druge jake države, koriste apsolutno sva sredstva da ostvare svoje interese. Mali narodi imaju dva izbora: mogu da plačipičkare kako igra nije fer, da kukaju na ceo svet, da smatraju sebe jedinim ispravnim, odabranim od strane Boga, nebeskim, kao što su radili Srbi, pa da potom budu zgaženi i da nestanu. Mogu da izazivaju sudbinu i ulaze u rat sa milionima puta jačim protivnikom, opterećni nečim što se desilo pre sedam vekova. Ili mogu da poslušaju zdrav razum. Ili mogu da shvate kako igra funkcioniše, da je u njoj sve dozvoljeno, da nekad mora da se obori glava, da ne bi moralo da se klekne. Moraju da shvate da čovek koji odluči da goloruko juriša na dvadeset tenkova nije hrabar, nego je budala: može u tome biti izvesne plemenitosti, ali tenkovi će ga pregaziti, a šta će posle biti sa njegovom ženom i decom... Dakle, pametna država lobira, pametna država ne žali novac na strane medije, jer mediji stvaraju sliku o konfliktu. Pametna država ne ubija civile. Čak i da se manemo svakog humanizma, makijavelistički gledano, nemoguće je uraditi nešto gluplje za svoju reputaciju od ubijanja civila. I nakon tog ubijanja civila, nakon klicanja Mladiću koji pre Srebrenice kaže došlo vreme da se osvetimo Turcima, nakon aplaudiranja Šešelju o klanjima, nakon pevanja Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće, nakon šovinističkih izjava Aleksandra Vučića ,,streljajte jednog Srbina, mi ćemo sto muslimana" - vi se pitate zašto nas je svet posmatrao kao divljake... Pa sami smo se namestili, sami smo odabrali divljake na vlasti, sami smo poslali takvu sliku u javnost. Pritom nismo lobirali, ni najmanje, za razliku od svih drugih, koji su pare nosili džakovima. Jbg, ovde je preokupacija vlasti bilo ubijanje svog stanovništva i pljačka države, razumem da nisu imali vremena da misle na državni interes u svemu tome. Mudar čovek se prilagođava igri, budala iako zna njena pravila neće da je igra, pa kuka kada u njoj izgubi. Jbg. Imate svoju dragocenu pravdu i čast, to će baš da vam nadoknadi onih 2500 ubijenih civila... Not. Kada budete shvatili da je Milica Rakić, za koju se hvatate samo kada je zgodno, da biste mogli da slavite krvave pirove po Parizu i Briselu (mnogo ste dobri ljudi, lol), poginula kao žrtva jedne imbecilne i samodestruktivne politike, možda nešto i naučite.

Treća i glavna poenta: sve to je bilo i prošlo. Da li je bilo užasno? Jeste. Da li se treba setiti tih događaja? Treba. Da li treba iz njih učiti? Treba. Da li treba poštovati žrtve i podići im spomenik? Treba. Ali ne treba biti njihov zarobljenik. Treba ići dalje i starati se da se to ovde više nikad ne desi. Ne treba se uvući u ulogu žrtva, koja nam super stoji, ne od bombardovanja, već od Boja na Kosovu. Ne treba se viktimizovati. To je najgore i najbednije stanje u koje čovek može samog sebe da dovede. Nemojte da budete žrtve, gledate da se borite, gledajte da utičete na budućnost, gledajte da menjate nešto, da sami birate sopstvenu sudbinu. Manite se tog patetisanja, prezira prema svetu i kuknjave na sve živo. Ne mrzite, umesto prazne mržnje, koja će izjesti vas, a neće nauditi onima koje mrzite, naučtie da radite, da se prilagođavate, da ustanete. Ovaj svet nije savršen, neretko barabe imaju puno moći u njemu, ali naučite da igrate igru i mrdnite se malo, pa se ovakve stvari više nikad neće desiti,a komšije, rođaci i prijatelji vam nikad neće umirati pred očima.

Vidim reče neka budala da je nama drago zbog bombardovanja. Naravno, Peđa je monstrum, mora da je uživao u bombardovanju zemlje u kojoj su mu roditelji, rodbina i prijatelji... Bivše devojke. To je tako super, kad znaš da ti možda neko upravo umire. Ili je umro pre minut. Ili će umreti za sat vremena... Za razliku od njega, ja sam bio ovde kao dete dok je bombardovanje bilo u toku. Odlično se sećam i sirena, podruma, kreveta na rasklapanje, plakanja, histerije, a i straha: pola porodice mi je bilo u JNA na Kosovu, otac mi je rezervni vojni oficir. Mora da sam baš uživao pitajući se da li je živ. Moj rođak je poginuo na Kosovu, imao je 19 godina, mina ga je raznela toliko da od njega nije ostalo ništa. Mora da sam i u tome izrazito uživao i da sam se tome jako radovao. Dok ste vi, mili moji, online patriJote i Srpi, braćo i sestre, kao poslednje pičke bežali i sami sebi sekli prste, samo da ne bi bili mobilisani. Ja razumem da neko gleda svet tako da ne želi da pogine zbog gluposti Miloševića i neke druge budale: to je sasvim legitimno gledište i apsolutno ga razumem. Ali ništa mi se ne gadi više od patriJota koje unedogled seru po internetu, a kad je trebalo uzeti pušku i braniti vašu zemlju, onda niko nigde nije mogao da vas pronađe.

Oh, da, da su ljudi kao što je Peđa tada bili na vlasti, Milica Rakića, a i ostali civili, sada bi bili živi i zdravi. Ironije, pa vi vidite ko je tu patriota.

Hvala na pažnji.

Autor: Bojan Dragićević

Bojan Dragićević je rođen u Kraljevu 5. 4. 1994. godine. Gimnaziju u Kraljevu završio je kao odličan učenik i maturirao je sa radom Pojam nihilizma u savremenoj filozofiji. Trenutno je odličan i nagrađivani student Pravnog fakulteta u Beogradu na pravosudno-upravnoj nastavnoj grupi: u okviru studija bio je učesnik nekoliko stručnih grupa i stipendista Ministarstva prosvete Republike Srbije. Po opredeljenju je humanista, kosmopolita, agnostički ateista, antiteista, sekularista, umereni evidentalista i hedonista. Po prirodi je skeptik.

photo by Z. Petrovic