Bombardije
Autor: Emilija Vlajev
Naletim tako u fajlovima na pismo koje sam napisala TOG jutra svom odbeglom drugu sa pripadajućom mu hanumom, koji ničim izazvani odbegoše u sred bombardovanja za Kanadu:
"Prvo jutro nakon potpisanog mira.
Naša pravdena borba protiv neprijateljsko - zločinačko - kukavičko - fašističko - agresorsko - imperijalističko - kretensko - debilske - pod okriljem noći - soldateske za očuvanje mira, integriteta i suvereniteta, slobode, mostova, manastira, kolevke svpstva, duhovnosti, kulturne baštine je trajala tačno 77 dana. Pobedili smo ih i vojno i moralno. Sačuvali smo sve beogradske mostove zahvaljujući mudroj politici našeg Vrhovnog komandanta. Malo li je to na ovu skupoću?
Vas dvoje ste se u prvim danima borbe pokazali fantastično, ali ste na kraju nešto posustali. Međutim, naš dobri Predsednik će vam to oprostiti. Čim zgrnete velike pare na tom trulom zapadu, odma' ih šaljite za preporod i obnovu Srbije. Nikako, ali nikako ne šaljite pare za Crnu Goru, jer tamo kao što je opšte poznato žive sve sami izdajnici. Takođe, ako negde vidite "onu pogaču" ubacite koji dolar za setvu. Dok to budete radili uzvikujte sledeće: "Posejmo na vreme, žanjimo u miru!"
Sklona sam da verujem da vam je tamo već postalo muka od njihove tzv. demokracije i da već razmišljate kako da se vratite na rodnu grudu. Nema ništa bez svoje otadžbinice! Sunce drugog neba... kad nećete da slušate.
Inače, sindikalna riba je preživela sve nestanke struje. Znaju braća Rusi kako da je pakuju. Njihove podmornice još nisu stigle, ali se očekuju svaki dan da uplove negde kod Kapetanije.
Sigurno tamo neće da kažu na TV-u da je zločinačko - agresorska NATO avijacija ostala bez aviona. Mi ovde to najbolje znamo. Uredno smo brojali i zapisivali iz noći u noć. Evenutalno ako su im ostala 2-3 AVAX-a. Posebnu zahvalnost i divljenje, to moram da naglasim, iskazujem našoj PVO koja je snažno delovala. Koristim ovu priliku da ih pozdravim i poželim im sve najbolje u daljem radu.
Sinoć ste propustili, neopravdano, veliku feštu sa pevanjem i pucanjem povodom ničim izazvanog mira. Ajde što je pučanstvo pucalo iz svog raspoloživog naoružanja, nego nam je i gore pomenuta PVO priredila vatromet. U trenutku objavljivanja vesti-radosnice, spikerka RTS-a nam je rekla da kažemo dragička, a PVO je ispalio počasne plotune. To se onda ponavljalo u nekoliko navrata. Veselje se zatim proširilo na sve strane, jer sad SLOBOdno po zemlji idemo. Kolone automobila su se k'o na boljim svadbama slile na mrakom okupani trg, onaj trg, uz neizbežno sviranje sirenama. Nemam informacije do koliko sati je trajala proslava. Propustila sam istu zbog teške upale krajnika i ovčijih boginja, vezano, inače bih sigrno i neizostavno otišla da se priključim trijumfalnom kozaračkom kolu.
Da se ne znamo ovoliko dugo koliko se znamo verovatno bi ste pomislili da se sprdam, ali pošto me dobro poznajete, znate da su moje reči odraz najiskrenijeg divljenja prema hrabroj pobedi našeg malog naroda sa velikim srcem, plućima, mozgom, jetrom i pankreasom. Agresor nikada neće kročiti na tlo majke Srbije (osim tričavih 48 tisuća NATO vojnika).
Eto tako izgleda ta SLOBOda. Sada hitam u obnovu zemlje, pa moram da završim ovo pismo. Mostovi, putevi, pruge, električni vodovi, fabrike i slično, zovu me na izgradnju. Idem da dam skromni doprinos svom (?) hrabrom narodu. Naš jedini cilj je sada ostvarivanje bolje, lepše i svetlije budućnosti. ŽIVELA ORA ’99! Odlazim pevajući onu našu staru:
"...hej-haj brigade
hej-haj ruke mlade
svoju zemlju srcem grade...”
(Beograd, 10.06.1999.)"
