Starost

Autor: Vera Vujičić

Pre desetak godina, pomenula sam prijateljima, da nameravam da trčim maraton, u čast svog pedesetog rođendana. Reakcije su bile podeljene. Ovdašnji, Amerikanci, su ,,haj-fajv-irali” i uzviknuli: Yay! Moji Beograđani se začudiše; neki čak upitaše: zašto? ,,Zato” – rekoh - ,,što mogu”. A i zbog toga što imam žensko dete i želim da ona u budućnost gleda bez predrasuda. Da se ne plaši godina i da joj sredovečnost i starost ne izazivaju zebnju. Da se seti kako je mama za pedeseti rođendan, pa i nadalje, trčala maraton i bila hitra i snažna. Rekoše mi i da to nije za moje godine. E, tu sam ih čekala! To me interesuje, šta je to za moje ili bilo čije godine?

Od malena nam govore da ovo ili ono ,,nije za naše godine”. Kad smo mali, poručuju nam da čekamo da porastemo. Onda, odrastemo, kad – eto ti ga drugi spisak neprikladnih stvari ,,za naše godine”. Suviše si mlad, a onda suviše star.

Starost je prirodna pojava. Ko ne umre mlad, doživeće starost. Dok smo mladi, iluzija neuništivosti nam daje privid večnosti. Starost i smrt su tako daleko. Ideja o tome ko je mlad, a ko ne, se tokom života menja, a i granica starosti stalno pomera. U gimnaziji smo neke profesorke nazivali babama, a sećam se da su tada bile u drugom stanju. Znači, imale su, verovatno, 35-36 godina. Iz tadašnje perspektive su za nas, tinejdžere, bile babe. Danas, kad takvima mogu majka da budem, smatram ih klinkama. Svako od nas je čuo svoju ili tuđu babu, kako za šezdesetogodišnjaka kaže, mlad čovek. Dakle, ko je mlad? I da li je ,,Bolje biti pijan nego star"?

Jednom su grupu, sastavljenu od stručnjaka različitog profila – psihologa, antropologa, vajara, slikara, pesnika, filozofa itd, pitali da razmisle, prodiskutuju i kao porotnici, dođu do jednoglasnog odgovora na pitanje: do kada je žena mlada. Ali, naglašeno im je, da izbegavaju klišee tipa: zavisi kako se oseća. Dakle, da daju taj traženi misteriozni broj. Odgovor je stigao: 56. Žena je mlada do svoje 56. godine. Naravno, mlade devojke se smeju, čudeći se kako neko može biti mlad u tim godinama. A moje vršnjakinje podižu obrve, pitajući se zašto i one nisu uvrštene i ,,zar par godina stvarno nešto znači”. Ironično, nedavno sam u novinama pročitala vest: Starica (56 god) povređena na ulici.

Mog muža, koji je moj vršnjak, beogradski prijatelji često pitaju kada će u penziju. Penziju?! Kakva crna penzija! Ko o penziji sa 63 godine razmišlja ili je priželjkuje? Posebno ako ima profesiju koju voli i koja nije skopčana sa fizičkim naporom i nepovoljnim uslovima rada. Naravno, mogu da razumem zašto rudar ili prodavac ne mašta o tome da radi do duboke starosti. Posao im nije ni lak, ni kreativan. Ali, zašto lekar, profesor, arhitekta i da ne nabrajam, mora da se penzioniše sa 65 godina? Ne govorim sada o ekonomskoj strani i politici zapošljavanja, već o rasprostranjenom shvatanju da je u tim godinama čovek odslužio, da ne kažem, odsvirao svoje.

Dakle, ko je star? Teško je dati odgovor. U različitim istorijskim epohama i različitim kulturama, pogled na starost je različit. Dužina prosečnog ljudskog veka se menjala: u bronzano doba bila je 26 godina, danas je 71. U Svazilendu je 49, u SAD je 85. Najstariji čovek danas je Japanac, Misao Okava, sa skoro 117 godina. Za razliku od naših običaja, u svetu ljudi rade čak i u dubokoj starosti. Kolege moga muža, dr Barton i čuveni dr DeBejki, su radili i sa devedeset godina. Najstariji zaposleni lekar je bila dr Leila Denmark, pedijatar. Penzionisala se u 103. godini. Živela je 114!

Dok na jednoj strani Zemljine kugle Maratonci trče počasni krug, na drugoj, starci trče maraton.

Moja omiljena priča govori o hrabroj Džoj Džonson, 86, koja je na sred Njujorške maratonske trke pala i povredila glavu i kolena. Uprkos krvarenju i savetu lekara, nije odustala. Prošla je kroz cilj i dobila zasluženu medalju. Pre trke je novinarima rekla da planira da trči do kraja života i da umre u patikama. Tako je i bilo. Posle trke je otišla u hotel, da par minuta dremne. Umrla je u snu, onako sa patikama i medaljom oko vrata.