Sloboda i Smrt su često ista stvar
Autor: Lestat Gianni
U avgustu dvehiljadečetraneste završio sam u bolnici.
Iznenada. Dobro, nije baš iznenada. Nekoliko dana sam trpeo bolove u bubregu.
Nije iznenada ni zbog toga, što sam bubrežni bolesnik i što mi lekari po rođenju nisu dali neku šansu da preživim.
Zapravo da se ne lažemo, svako novo jutro u kojem se probudim, dođe iznenada.
Ja neću umreti iznenada, kad god se to desi. Umreću, očekivano.
Odličan sam primer stava, da čuda postoje. Svaki novi udisaj vazduha, i moje prisustvo u ovoj dimenziji je zapravo, čudo.
Davno pre te turneje po bolnici sam se pomirio sa sobom. Pomirio se sa tim, da neću nikad trčati za loptom iako sam fudbalski fanatik. Da nikad neću moći, ako odlučim da imam decu, da potrčim za svojim detetom ili da ga naučim da hoda.
Prosto, kako ja da učim kad ja sa svojih skoro četrdeset godina nisam još uvek naučio da hodam.
Fali mi deo kičme da bih to postigao. Sad mi je pala Milka čokolada na pamet i ona ljubičasta krava."Jedan komadić i tamo ste!". Kod mene je, jedan komadić kičme i hodate.
Nego da se vratim na bolnicu. Otišao sam da primim injekcije, kako bi se to umirilo i vratio se kući.
To je ta neka moja rutina, svake godine barem jednom.
Ovaj put je sve otišlo nekim drugim tokom.
Procenjeno je da sam životno ugrožen. Kamen iz bubrega je krenuo i zapušio mi kanal.
Pao sam u septički šok.
Dvadeset i šest dana sam ostao u bolnici. Imam problem sa iglama. Ceo svoj život.
Tad sam ga prevazišao. Tad sam prevazišao mnogo toga.
Stresno je kad hodate, pa završite tako u bolnici. Još stresnije je kad ne hodate a toliko dugo ste vezani za bolnički krevet i imate u sebi na nekoliko mesta ubodene igle 24 sata dnevno.
Ne mogu da grešim dušu, imao sam divne mlade ljude oko sebe koji su bili osoblje bolnice. Zahvalan sam im na svim uloženim naporima, u borbi za moj život.
U jednom trenutku me je samo udarilo po glavi, to je to.
Potrošio sam sve kredite i ovaj put živ neću izaći iz bolnice.
Ta misao, koliko god užasavajuća bila istovremeno je i oslobađajuća.
Zbog nekih mojih stavova i uverenja, jednostavno sam to prihvatio kao kraj puta i kao mogućnost početka jednog novog puta.
Napokon ću moći da krenem ovu igricu iz početka.
Nadam se da ću dobiti barem neke nove mape sledeći put, i dajte mi da biram nekog novog lika kojeg ću da vodim.
Strašno je bilo, opraštati se sa svima u glavi. Sumirati sve. Tad tek shvatiš koliko si mogao još da uradiš.
Kao što napisah puno puta u nekim svojim pričama i intervjuima nakon toga, bol menja strukturu ličnosti.
Nekad napravi monstrume od nas, a nekad nam pomogne da složimo kockice u glavi.
Mene je istovremeno porazila ali i vratila u kolosek jedna misao. Koliko god me prijatelji i rodbina podsećali sve vreme na to, šta sam sve pregurao do sad i koliko jaku osobu drugi vide u meni... Meni je u tom trenutku odgovaralo to da napokon padne taj mit o meni, kao nekome ko je dovoljno snažnog duha da je toliko puta prevario Smrt.
Samo, ta jedna misao me proganjala.
Šta ce moja sestra reći svojoj ćerki, zašto sam se predao...
Neću biti tu da je naučim o životu. Neću biti tu da prolazim kroz sreću i dramu njenog prvog zaljubljivanja, završetka osnovne škole.
Neću biti tu...
To je bio taj klik. Da se nagodim sa Paklom, da ostanem tu još malo. Pa, onda palite lomaču pod točkovima mojih kolica.
Jednom je dobila Tara na poklon onu dasku poput skejta što je sad popularna. Donela je i rekla mi: ,,Ujo, znam da ti ne hodaš ali sam donela da me naučiš kako se ovo vozi, jer znam da ćeš ti to umeti najbolje da mi objasniš..."
To je to. To je ta jedna rečenica. Rečenica toliko obična a toliko vredna za izboriti se sa smrću.
Uvek morate pronaći snage za dalje, ako ne zbog sebe onda zbog nekog kome je čitav svemir u očima.
