Ortak
Autor: Aleksandra Mijović - Anja
Kažu ljudi koliko prijatelja imaš toliko si čovek. Al’ čovek je često sinonim za uništavanje. Šta je sve spreman da uradi radi svog zadovoljstva. Pružiš mu ruku, srdačno je prihvati, a onda počinje njegova igra kako da ti priđe sasvim blizu, a zađe iza leđa kad se najmanje nadaš. Šta to budi poriv da te iskoristi na najgnusniji način?
Ortak je tu da s tobom druguje. Da mu pričaš novine, da ogovarate, da mu plačeš na ramenu, da izlazite, da lumpujete, da đuskate i pevate na sav glas, da pijete, da baljezgate, da vrištite od smeha, da plačete od tuge... Ortak je tu kao stub da podupire građevinu koja stoji na staklenim nožicama. Što više ortaka to bolja odbrana. Više od tri prijatelja u srcu, pa ni najjači zemljotres te srušiti ne može.
Zašto uštve sve to bacaju pod tepih? Da li je užitak da si nekoga zeznuo snažniji od osećaja da si nekome pomogao?
Jedna prijateljica je izjavila pametnu stvar: ,,Grešim, jer čoveku prvo dam peticu.’’ Kaže poželjno je da mu udelim ,,cveka’’, pa da polako popravljam. Ima tu logike. Ali deluje mi depresivno da kroz život idem u gardu. Možda bih tim nezainteresovanim ili neprijateljskim stavom odbila neku ljudinu. Neka, ja ću prvo dati najvišu ocenu. Svako ima pravo na jednu negativnu, ipak teška su vremena, dođu ljudima žute minute. Ali ako se ponovi? Ćao, zdravo!
Kad se ispostavi da idividua nije bila prijatelj, nego se umetnula blizu iz nekih, bednih i nazadnih razloga, treba mi jedno tri dana da je odbolim. 72 sata prebiranja u glavi šta je pošlo naopako. Posle? Kvazi-prijatelj se strmoglavi iz džepa. Nema ga. Okej, prija ponekad da ga ogovaram kao najgora ,,Radio Mileva’’. A pravi ortak je tu da mi zdušno u tome pomogne. Cenim da gubitak brzo prevaziđem, ipak. Iz priče izlazim neokrnjena.
Nemam strah od budućeg sklapanja prijateljstva. Vremenom, toliko ih je poispadalo iz džepova da, ko zna, možda sam se navikla. Kako je doš’o, tako je o’š’o! Molim lepo.
Kažu svet nikad nije bio ružnije mesto. Plašim se da pogledam iza sebe, a tek strepim šta me čeka ispred. Bacim oko na levu stranu – jedan pajtos je tu, rame uz rame. ’Ajmo nadesno, eto ga još jedan, pa čak i dva, tri drugara. Da, sad je lakše. Sad mogu da rušim planine.
Idemo dalje!
