Društvene mreže
Čega se pametan stidi budala okači na fejsbuk.
Autor: Zoran Plećević
Ne biram pažljivo fejsbuk prijatelje, ne analiziram nikada i ne proučavam bilo čiji profil. Nacionalnost, obrazovanje, versko i političko opredeljenje (osim ekstremnog, naravno) mi nije presudno u tome. Smisao za humor koji je sličan mom, dobre i zanimljive objave, komentari i muzika su mi daleko bitniji. Ne mogu da kažem da sam apolitičan i da me verska pitanja iako sam ateista ne zanimaju.
Verovatno zato ponekad na mom zidu osvanu svakakve gluposti i ponekad neko, umesto da sakrije ili da se stidi nečega on to objavi na svom profilu. Ponekad opet, imam utisak da neke osobe, da ne kažem spodobe vire iza ćoška i vrebaju. Čekaju da vide da li se neko potrudio da napiše i objavi nešto smisleno. Možda to i nije baš savršeno, ali oni su tada kao pušteni sa lanca. Laju, zavijaju, ali ne ujedaju, nemaju tako oštre zube i kao i u realnom životu dovoljno je da se malo jače „trupne“ nogom da pobegnu. Ponekad samo pljuju, verovatno sve zavisi od inspiracije i pljuju sve dok imaju pljuvačke, dok im se usta ne osuše.
Juče sam na fejsbuku prisustvovao jednoj zaista divnoj, dobroj i skoro do savršenstva orgnizovanoj svađi. Obe strane, to jest, obe svađalice su bile tako dobro potkovane i odlično pripremljene da je to zasluživalo iskreno divljenje. Svađalice, bile su to dve žene, (nikakve namere a naročito zle, zaista je tako bilo, valjda sasvim slučajno) jedna čak vrlo obrazovana i uz to je imala dve pomagačice. Ova druga nije imala pomoć, nije imala pomagačice, bila je sasvim sama, ali je imala obrazovanje u pokušaju i knjižicu vladajuće partije. Bile su tako dobro organizovane i orne za svađu i posedovale su skoro sve podatke koje kompromituju protivnicu.
Moj komentar, naivan i bedan. Šćućurio se i sklupčao između njihovih grandioznih uvreda i onako mali i jadan, bez ikakve zle namere. Bez bilo kakve namere je stajao tako i nije znao šta će sa sobom, kuda da se dene, pa sam mu ja pomogao da pobegne odatle. Sva sreća da postoji i ta opcija.
Moram li reći da je politika bila po sredi i da nijedna strana nije u potpunosti bila u pravu. I jedna i druga su imale putera na glavi, a možda i u glavi, ali uhvatile su se onih detalja iza kojih su mogle da stanu, za koje su imale jake i čvrste argumente i ni za dlaku nisu popuštale. Svađa se otegla na celo popodne, pomagačice su odlazile i vraćale se, hvatale ritam svađe i ubacivale se naizmenično. Dan je naravno bio neradan, padala je i neka dosadna kiša. Sve je bilo kao stvoreno da jedna drugoj sve otvoreno kažu, pa kud puklo da puklo.
Iz prikrajka sam posmatrao svađu, uključujući se s vremena na vreme da vidim dokle je svađa odmakla i u kom pravcu ide, da mi slučajno nešto ne promakne, ipak je to bila moja stranica. Pitao sam se da li je moj mali, ništavni i dozlaboga beznačajni komentar bio kapisla i najveći krivac za sve to što su jedna drugoj govorile? Ja sam im bio zajednički prijatelj i da mene i mog komentara nije bilo ko zna kada i gde bi se srele i da li bi se srele?
Kako bi njih dve potrošile to kilavo popodne? Ili se možda uvek tako svađaju, na nekom drugom profilu? Sa nekim sasvim drugim nepoznatim ženama i ja nemam prilike da to vidim?
